Ал Каидина флота

Има их неколико врста, али генерално могли би да се поделе у три скупине. Прва врста су пирати који нападају у малим групама наоружани ножевима, мачетама, пиштољима и пушкама, а којима је циљ новац чланова посаде и новац у сефу трговачког брода, те неке ствари потребне за обичан живот. Број напада таквих гангстера на мору последњих је година у опадању. Друга врста пирата су организоване банде од 30 до 50 чланова опремљених тежим наоружањем који отимају не само новац, већ и део или чак и целокупан товар брода. Одликује их бруталност у извођењу напада, специјално у подручјима уз обалу Сомалије и у пролазу Малака између Индонезије и Малезије. Трећи тип су по војним стандардима професионално организоване и тешким војним наоружањем опремљене скупине, које су истовремено уско повезане и са синдикатима лучких радника, лучком полицијом и царином. Отимају бродове, плене товар и затим мењају идентитет брода који им онда служи за друге врсте криминалних акција, транспорт дроге и имиграната.

По месту извођења напада, модерни пирати могу се поделити на оне који нападају бродове у лукама, на сидриштима и на отвореном мору. Користе разне врсте пловила, од обичних дрвених чамаца на весла или са ванбродским моторима, до глисера са моторима од преко 200 коњских снага који достижу брзине и до 40 чворова; од маскираних рибарских бродића до луксузних и супербрзих јахти од фибергласа. Оружје за акције је разноврсно, аутоматске пушке типа „калашњиков”, митраљези, ручни ракетни бацачи РПГ-7, ручне и гасне бомбе, ту је и модерна комуникациона опрема, од мобилних телефона до радио станица са међународним каналима да би могли да успоставе везу са бродовима које нападају, али и са власницима тих бродова ради плаћања откупа.

Дакле, ако смо мислили да су они далека историја преварили смо се, они су феномен 19, 20, па и 21. века. Модерни пирати опет су ударна вест, а њихове акције прете да поремете нормалне трговачке путеве на светским морима и океанима, чиме они постају и проблем глобалне економије. Нападају свугде, од обала Западне и Источне Африке до Галфа, од азијских мореуза до Кариба. Ради борбе против пирата организују се међународне конференције, већ годинама постоји и делује Међународни поморски биро, као део Центра за праћење пирата са седиштем у Куала Лумпуру. Истина, број пиратских напада варира из године у годину: 1990. забележено је 3.500 напада на бродове, 2000. године тај је број износио 469, 2003. године било је 445 напада са 21 погинулим чланом посаде и 71 несталим морнаром или официром трговачког брода.

Кроз теснац Малака, односно Малајски пролаз измећу Индонезије и Малезије, годишње прође око 100.000 трговачких бродова и ту је с обзиром на ширину пролаза и фреквенцију бродова најлакше извести пиратску акцију. Овде радари са трговачких бродова много не помажу, сви се мимоилазе у релативно уском морском теснацу тако да посаде великих трговачких бродова и немају много времена да у појави обичног рибарског чамца или бродића препознају пирате. Довољно је да се рибарска џунка прилепи уз бок танкера или да му само приђе на 200 метара па да претња употребе бацача РПГ-7 заустави танкер или неки други тип трговачког брода. Јер, пројектил испаљен из РПГ-7 претвара сваки трговачки брод у буктињу на мору. Ту је и опасност да пирати заплене брод који превози неки хемијски товар, што је онда потенцијална хемијска бомба огромне снаге, са којом ако уплове у неку луку могу да уцењују целу државу. Супертанкери са течним петролеј гасом (ЛПГ) или са течним природним земним гасом (ЛНГ) праве су атомске бомбе на води. Када се тај гас испусти из резервоара на броду, помеша са ваздухом и уз помоћ обичне варнице запали, то разара и пали све у кругу од неколико десетина километара. Мали танкер са ЛПГ ослобађа енергију која је равна снази 30 атомских бомби бачених на Хирошиму. Отмичари таквог танкера постају политички фактор са којима се вероватно мора преговарати.

Да ли онда трговачки бродови уопште имају шансу да избегну пирате? Осигуравајућа друштва траже да сваки брод тежи од 500 тона депласмана буде опремљен специјалним системом за узбуну и одбрану од пирата. Бродови би, дакле, морали да имају специјалне транспондере који би преко сателита одговарајућим локалним полицијским и војним поморским ефективима аутоматски јављали када је брод нападнут или отет, попут транспондера у путничким авионима. Једна компанија за поморску безбедност из Ротердама направила је сензорско-електрични систем за узбуну и одбрану трговачких бродова од пирата: ниска волтажа за аларм и висока волтажа од 9.000 волти против упада пирата на брод.

Азијске земље, пре свега Малезија, Индонезија, Сингапур и Филипини, али и афричке попут Сомалије и Нигерије, предлажу заједничке поморске патроле у подручју својих обала, територијалних вода и економског морског појаса. Јапанска влада још пре десет година предлагала је формирање регионалне азијске обалске страже ради борбе против пирата. У Индијском океану ратни бродови и бродови обалске страже САД и Индије сарађују у контроли поморских трговачких путева. Но, против пирата се не може водити успешна борба уз помоћ великих ратних бродова са вођеним ракетама и радарима великог домета. Потребни су мањи и супербрзи бродови са брзинама од 45 чворова, опремљени аутоматским топовима калибра од 25 мм до највише 40 мм, са радарима и оптоелектроником за све услове осматрања дању и ноћу, са комуникационим, навигационим и сензорским системима директно повезаним са сателитима. Сваки брод требало би да има свој план одбране од пирата усаглашен на компанијском нивоу.

Почетком 2004. године командант америчке Пацифичке команде адмирал Томас Фарго покренуо је иницијативу ради сарадње држава које гравитирају Малајском пролазу. САД су понудиле своју помоћ у обавештајним подацима и у логистици, али је проблем што Малезија тај простор контролише бродовима обалске страже, а Индонезија ратном морнарицом. Ту је и осетљивост тих земаља на проблем националног суверенитета. Са друге стране, владе тих држава свесне су чињенице да пирати имају и своју „идеолошку” позадину у повезаности са екстремним тероризмом и да свако претерано обрачунавање са пиратима навлачи додатни бес Ал Каиде. Управо та веза измећу морских пирата и Ал Каиде и јесте оно што највише брине Вашингтон. Средства која за откуп бродова и посаде добијају пирати највећим делом иду разним филијалама Ал Каиде у том делу света, од „Групе 272”, која оперише управо у Малајском теснацу, до разних исламских парамилитарних организација у Индонезији и Малезији.

Модерни пирати имају разне форме организовања, али очито не познају границе. Нешто као ресторани Мекдоналдса: пуно огранака и власника лиценци, али само један јеловник...