Седам недеља у заробљеништву пирата

Дубровачки морнар Миле Наћевски (50) није ни сањао да ће провести 49 дана у паклу после отмице брода којим је пловио у Аденском заливу, на југу Јемена. Први машински официр брода „Ирене” каже да би свој сусрет са сомалским пиратима најверније приказао кроз хорор филм.

Два глисера са 16 до зуба наоружаних пирата пресрела су „Ирену” рано ујутру 21. августа и запуцали на њих, иако је сваки метак био ризичан за брод натоварен опасним хемикалијама.

– Кршни, истренирани младићи између 20 и 30 година старости нису оскудевали у аутоматским пушкама и експлозивима, реденицима и ножевима. У трен ока су забацили куке са ужадима на наш брод и узверали се на командни мост, разбијајући прозоре и врата. По капетановом позиву сви смо изашли на палубу. Гусари су нас у почетку тукли и пљачкали, држећи сваког на нишану. Јак сам психички и физички, нисам се плашио мучења за разлику од већине колега, али у наредним данима, када су нас одвели у Сомалију, много пута сам помислио да се нећу жив вратити кући. Све време сам мислио на жену и децу, они су били моја снага. Ево и сада ми крећу сузе када помислим на то – објашњава бивши официр Југословенске ратне морнарице.

Каже да су му се дани заробљеништва у пиратском упоришту, пет миља од источне сомалске обале, код луке Еил, дубоко урезали у душу. У том упоришту било је девет заробљених бродова, а буде их и по 20. Ту пирати чекају да газде откупе бродове за милионске суме. Два брода су била зарасла у траву, на њима се није нико видео, само су ајкуле кружиле около, а Наћевски каже да их никада није видео толико на једном месту.

– Касније сам сазнао да су били грчки, да су ту годину и по дана и да их газда није откупио. Пирати нису хтели да ми кажу шта се догодило са посадом.

Прве три недеље Наћевски и 19његових колега памте као најтеже јер су живели у неизвесности да ли ће газда брода из Токија послати откупнину за њих. Тешко је, каже, било гледати како већина чланова посаде после месец дана почиње да луди од страха. Они који су плакали још су били нормални, док су психички слабији морнари почињали да се тресу и вриште после чега би завршавали у карантину. То им је, каже Миле, само појачавало страх.

Првих десет дана тамничари им нису дозволили да устану, могли су само да леже и седе. Више није знао ни шта га боли. Купатила су била закључана, понекад би се полио водом из пластичне флаше да спере прљавштину са себе.

– Пирати су на глави имали мараме са мртвачким главама, носили су огрлице са камењем. Само су се шетали по броду, излежавали и жвакали траву, у ствари дрогу која им је стизала из Кеније. Ширили су око себе неподношљив смрад, јер се уопште нису купали, обављали су нужду тамо где ми једемо – сећа се стари морски вук.

Морнари су веома мало јели и пили штедећи храну, јер нису знали докад ће бити заробљени.

– Од напетости ни ока да склопиш, откуд знаш да баш тада неком пирату неће пасти на памет да те баци морским псима. Они не воле ни свој живот, а камоли туђ, сваки је имао бар две прострелне ране на телу и хвалио се тиме. Још не могу нормално да спавам, идем на терапије, сада понекад откуњам по четири сата – објашњава Наћевски, пореклом Македонац.

(/slika2)Убрзо је схватио да је боравак на броду рај у односу на то шта га је после задесило. Како би подстакли власника брода да плати 10 милиона долара за откуп, пирати су Милета са још двојицом највиших официра три дана оставили у пустињи без воде и хране.

– Мислио сам да ћу умрети, око нас су били само песак, шкорпије, звечарке и којоти.

На другим отетим бродовима ствари су биле још драматичније.

– На њима је за 49 дана убијено једанаесторо људи. На суседном пловилу био је један Рус, који је путовао са женом. Боже, шта је тај преживео, кажу да је скроз полудео. Супругу су му свакодневно силовали, а њега за то време тукли и терали да гледа. Остали су у том паклу када смо ми отишли.

Стално му се враћају сећања на последњих 20 дана заробљеништва. Нестало им је хране, па су им пирати доносили брашно које су јели са водом и рижу која је, како каже, била пуна измета од пацова. Јели су је, каже, а смрдела је као враг. Гледајући пирате како куњају грлећи пушке, неколико пута је кретао ка њима.

– Размишљао сам: јак сам, задавићу двојицу голим рукама, али шта ће онда бити? Све ће нас поубијати. У филмовима се таоци боре, у стварности им дајеш све што затраже и трпиш – објаснио је морепловац.

За разлику од осталих Миле је добио прилику да се креће по броду јер је морао да одржава бродски мотор. Тада је сретао преговарача и све што прича о пиратима сазнао је од њега. Тај је пират, како каже, по понашању одскакао од осталих, јер је завршио факултет у Америци.

– Једног јутра ми је рекао да ћемо за седам дана бити слободни, али да то не смем никоме рећи. А мени мило, најрадије бих отрчао до колеге из Ријеке да поделим срећу са њим. Он ми је био као брат. У заробљеништву се морнари, по правилу, поделе по нацијама. Тако су се од нас двојице одвојили Руси и Филипинци, не дај Боже да нисам имао неког са мог говорног подручја. Када је после откупа сомалски брод почео да се удаљава од нас, били смо као један, почели смо да се грлимо, плачемо и љубимо. Славили смо целу ноћ.

Наћевски је славио и касније, оног дана када је индијски ратни брод потопио пиратски глисер. Данас не престаје да на Интернету тражи информације о пиратским нападима. Наглашава да море не воли, већ обожава и да ће се у јануару поново укрцати на брод, јер пре би умро него отишао у пензију. И ако га поново заробе, каже, не плаши се.

Д. Јокић

----------------------------------------------

Пирати су флота Ал Каиде

– Свет мора да се избори против пиратске мафије, али је проблем што су у њој сомалски гусари само извршиоци послова – каже Наћевски. – Сваки од њих добије око 1.000 долара по броду, а новац узима италијанска и енглеска мафија. Мог газду су на примопредаји новца дочекали белци. Сомалски гусари су поморска јединица Ал Каиде. Украо сам им упаљач, чувам га, на њему је лик Бин Ладена.