Веренички прстен бруклинске Пепељуге

Овогодишњи кански победник – филм „Анора” сценаристе, редитеља и продуцента Шона Бејкера, отворио је београдски фестивал „Слободна зона”, уселио се у наше биоскопе и у међувремену освојио чак пет номинација за „Златне глобусе”.

Комичан, са пуно секса, дроге и репа, хумора и љубави, ово је још једна ауторова прича о горкој судбини сексуалних радница које често покушавају да сачувају људско достојанство у понижавајућим околностима. Уметник и творац независних америчких филмова („Пројекат Флорида”, „Црвена ракета”, „Старлета”, „Снежна птица”, „Принц Бродвеја”...) у којима исказује хуманост и емпатију према америчким маргиналним мањинама, за своје јунаке најчешће бира макрое, транс проститутке, порно звезде. У случају овог новог филма Бејкер у центру филма има снажан женски лик младе стриптизете из Бруклина која накратко постаје супруга сина руског олигарха. Слатког, младог брбљавог Вању, који оличава живот размаженог и порочног олигархијског чеда послатог у Њујорк да студира, изврсно игра руски глумац Марк Ајделштајн. Девојку смелог темперамента Анору, која више воли да је зову Ани, јер јој смета узбекистанско порекло, игра Мајки Медисон (Микаела Мајки Медисон Росберг), глумица која је играла и код Тарантина („Било једном у Холивуду”), али ју је управо улога  Аноре у Бејкеровом филму начинила „инстант суперзвездом”.

Мајки је сада у медијском фокусу обасута комплиментима за улогу дивље, невероватно осетљиве, слободоумне, храбре и дубоко дирљиве младе жене, модерне „Пепељуге” са правим и чистим бруклинским акцентом. Енергија, таленат и професионализам које, заједно са Ајделштајном и још једним изванредним руским глумцем Јуром Борисовим („Купе број 6”, „Капетан Волконогов је побегао”...), Мајки Медисон као Анора шири око себе  – а  све то према Бејкеровој замисли –  привукло је и кански жири и филмске критичаре и оне који одлучују о номинацијама за награде  „Златни глобус” и „Оскар”.

Једноставно, редитељ зна како да натера људе да заволе чак и оно што им се у ликовима маргиналаца, сексуалних радница, полукриминалаца и руских олигарха не свиђа. Он своје јунаке третира кроз комичност на ивици фарсе, али исто тако и са разумевањем. Он довитљиво даје подстицај главној јунакињи Анори да се са готово суманутом снагом бори са гостима секс клуба, а поставши потом и законита Вањина супруга и власница нестварно скупог вереничког дијамантског прстена, храбро и дрско се хвата у коштац и са олигарховим плаћеницима (Јермени са Кони Ајланада, међу којима је и локални свештеник) који је терају на развод и повраћај свега што је у том кратком браку, склопљеном у пијаној ласвегаској ноћи, стекла. И тај кратки Анорин сан о лепом принцу и бољем животу, богатству, мужу и породици распршио се у току једне једине ноћи...

Филм „Анора” није од оних који ће вечно као значајан остати забележен у историји филмске уметности, али ће се памтити по томе што је начинио бесмисленим још важећи бојкот руске културе у Европи својим приказивањем на Канском фестивалу и освајањем „Златне палме”. Руси су стигли из неочекиваног правца. Из Америке. Шон Бејкер их је довео са собом са све њиховим обичајима, културолошким погледима и скупоценим вилама на Менхетну. Јесте да је психологија руских јунака у његовом филму помало стереотипна, али оно што су гостујући руски и јерменски уметници-глумци подарили вредно је и хвале и дивљења. Јура Борисов, Марк Ајделштајн, Алексеј Серебрјаков, Карен Карагулијан и Ваче Товмасјан играју те своје „сумњиве” ликове без идеализације и са дубљим разумевањем природе „дна” него што је то Шон Бејкер могао да замисли...

Филм „Анора” пршти од енергије, динамике и окрета. Непрекидно је смешан и тужан, паничан и дирљив. Забаван. Осваја биоскопског гледаоца. Уз то, он је и једна од најпринципијелнијих и друштвено освешћенијих креација увек хуманог и топлог Шона Бејкера.