Све на једном месту

Крај Цариградског друма, далеко ван градског атара, по замисли кнеза Михаила када се из бечког егзила вратио у Београд, уређен је први варошки хиподром. По њему је цео кварт, у ком су данас здања техничких факултета, деценијама носио назив – Тркалиште. Тек крајем претпрошлог века, када се после бескрајних сељакања ондашње Дунавско коло јахача скрасило на некој пространој пољани крај Цареве ћуприје, овај назив кварта почео је да бледи.

Најстарији суграђани можда памте да се некад тај простор називао Код Каменовића, по угледном грађевинском предузимачу и великом добротвору, нешто млађи се сећају продавнице „Три чекића” по којој је преименован, док га остали од 1937. године називају – Код Вуковог споменика.

Али, постојао је и један „мушки назив” скривен у шифарнику редовних кафанских гостију, наденут по крчми што се скрасила на углу Гробљанске и Ратарске (данас Рузвелтове и Улице краљице Марије) 1886. године, када је др Владан Ђорђевић на Хаџипоповац изместио старо ташмајданско гробље. Та механа била је тесна страћара од плетара, да би се тек 1918. године, након Великог рата, уселила у здање од „чврстог материјала”, под чијим кровом је и данас. Кафане „Жагубица” одавно нема, преуређена је па преименована у „Трамвај”, а данас ко зна шта пише на фирми изнад улазних врата – али јој је барем име сачувано у називу кварта.

Кафани је кумовао њен први власник чије се име загубило у лавиринту времена, али је потомцима и поштоваоцима тиме послао поруку да му преци вуку порекло из Браничевског округа, са југоистока Србије.

Блудни син

Та кафана ушла је у повест Београда и тајне архиве Удбе јер је у њој ноћно уточиште радо проналазио Жарко Фридрихович Броз, најстарији син последњег доживотног председника Југославије.

Тај Жарко био је ратни инвалид без руке, честит човек, али склон пићу, а на то још и преке нарави, што је била најгора могућа комбинација. Да ствар буде гора, носио је металну протезу од челика („где удари, ту трава не расте”) па су га у цивилне униформе замаскирани удбаши најчешће чували од њега самог. Догодило се да је баш у „Жагубици” заподенуо кавгу са неким Пером Жицом, мангупом са Булбулдера подједнако преке нарави, који је „оплавио” Титовог синчића пред пуном салом и маскираном свитом! После су том Пери одвалили бубреге и избили око, али је и млађахни Броз из тог случаја извукао некакво наравоученије. Ето како је та кафана сачувала чедност, а њени гости постали смерни као да бораве у манастирској гостопримници.

Пецароши и остали џабалебароши

Кварт Жагубица имао је још неколико знаменитости. Уз Парк Ћирила и Методија за леђима бронзаног Вука, баш на углу Челопечке и Улице краљице Марије, налазио се клуб риболоваца са продавницом неопходног прибора: од најситнијих удица до највећих мередова, од бућки за излов сома (међу којима је бивало и неких које су биле права мала уметничка дела па је било грехота потапати их у воду) до штапова разних дужина и од различитих материјала, а уз њих и обавезне чутурице у које се никад није наливала вода.

У том пецарошком рају је у илегали таворио и услужан бифе, уз њега и мала продавница свакојаке рибе, па страсни риболовци нису морали ни да излазе на реке и канале и да се каљају на ужас својих очајних супруга јер све им је било ту, надохват руке и на једном месту.

С друге стране улице била је ушушкана мала библиотека с пространом читаоницом Студентског дома краља Александра (некадашњег „Лоле”), па су оданде у клуб кришом стизале дневне новине како би докони пецароши били добро и правовремено информисани о збивањима код нас и у свету.

За културно уздизање житеља тог кварта био је задужен Дом културе „Вук Караџић” у првом комшилуку – у Улици Ћирила и Методија – који се прославио тек кад је у помоћним одајама, заправо у подруму, скупа с БИП-ом запатио познату и веома посећену београдску пивницу, где су наступали неки од најбољих рок састава оног времена, а „Силуете” и „Златни дечаци” готово редовно, због студентарије која је масовно пристизала с оне стране улице, па и шире.

Вилајет кварта Жагубице је коначно свенуо кад је неки мудрац смислио да Парк Ћирила и Методија преметне у – стајалиште са окретницом аутобуса и „пратећом инфраструктуром”, па је тихи спокој одменило гласно брундање допола расходованих мотора. Штета.