Овај је свет необично леп

Алексеј Машевски тврди да је, за разлику од Бродског који руску поезију обнавља стваралачким дотицајима руске са енглеском традицијом, Кушнер своје оригинално дело оформио активирањем унутрашњих ресурса руског националног књижевног наслеђа, стављеног у функцију изражавања потенција душе човека ХХ века. Бродски 1997. пише: "Александар Кушнер је један од најбољих лирских песника ХХ века... Кушнеровим песмама је својствен уздржани тон, одсуство хистерије, бомбастих изјава..., нервне гестикулације. Он је сув тамо где би други кључао, ироничан, где би други очајавао. Кушнерова поезија је, кратко речено, поезија стоицизма."

Кушнер је после ове оцене Бродског објавио још осам књига песама и есеја, најновију, под насловом "У новом веку" – 2006. године. И све оне настајале су на платформи својеврсног изабраништва руске поезије (у песми "Аполон на снегу" 1991. "на фону огромне државе", Аполон, чији се кип "на обали скованој од циче" и сам смрзао, где му "у иглама белим бљеска душа": "Гранчицу првенства нама даје, / Та је палма – јелова гранчица, / Иглицама иња покривена. / То је – храброст, то је – вејавица, / То је песма, језом одевена").

Песник и критичар Кривуљин је с правом тврдио да је Кушнер у руској поезији друге половине ХХ века иницијатор и један од носилаца неоакмеизма. Занимљивo је, међутим, да Кушнер у једном разговору соцреалистичку књижевност и руску авангарду која одбацује традицију ставља у исти ред: и једна и друга су неуспели покушај да се уметност ствара "на голети". Али Кушнерова поезија, упркос томе што се ослања на традицију, доноси низ новина. М. Немиров 1997. године, поред осталог, наглашава: "Кушнер је, заправо, успео... да не буде романтичарски песник", оваплотио је "сан који су желели да остваре сви редом, почев од Пастернака, Мандељштама и чак Мајаковског, до Бродског и Кибираова–Пригова–Гандлевског" да "говори... гласом из хора, а не солисте са авансцене." Ту жељу Кушнер потврђује и својом "радном" дефиницијом "добре поезије": "...мислим да су добре, пре свега, оне песме у којима песник изражава... осећања, разумљива сваком човеку, а не некаква невероватна, прекомерно лична, која се никога не тичу". Песникиња Т. Бек остварење овог Кушнеровог идеала види овако "Кушнер – што даље, све упорније... као да у инат... описује час како пере тањир..., час како... пази да не покипи млеко. Сазревајући, као песник и критичар у истој особи, инсистира на својој принципијелној ’љубави према предметима’, према наслоњачи, наслону за руке. Додуше, он такође – скоро еротски – воли осе, бумбаре, ласте, облаке и шуштање лишћа које је (према песниковом признању...) на средини пута продужило и расклимало његов првобитно наглашено правилан стих, променило ритам његовог лирског дисања. Једино, док је у раним песмама та полемична љубав према ’своме’ била усмерена против тоталитарног романтизма, у познијим је – против тираније ’славе и катастрофе’..."

У разговору са Ј. Шиловом, инсистирајући на томе да је "најсјајније на овом свету... то што у њему постоји Поезија" и да је управо захваљујући њеном постојању "овај свет необично леп", Кушнер истиче: да, "пошто је свет тако трагичан и, у исто време – тако предивно саздан", управо због тога и "мора да постоји поезија, тј. уметност која ту лепоту фиксира... људима указује на њу". Кушнер тврди да је и Поезија заправо део саме природе...

Изворе Кушнеровог појачаног интересовања за ситне детаље, у којима се потом открива "смисао", Кривуљин види у познатом Мандељштамовом "читању историје" из камена, из доживљавања његових слојева као "дневника времена" и оваплоћења у томе камену динамике живота, која се испољава у камену као материјалу за стварање чудесних грађевина или скулптура – материјализованих облика људског духа. Визел, међутим, инсистира на виђењу Кушнерове "предметности" као радикално нове етапе у развоју акмеистичке поетике. Он тврди да је Кушнерово "наглашено, готово анимално осећање предмета", чинило "да сваки предмет који му се нађе у видном пољу" постаје "не четворо, већ шестодимензионалан".

Кушнерова "предметност" је добијала и дубља тумачења. Говорећи о вишеслојности Кушнерове песме, Машевски констатује: "На површини је... антиромантичарска позиција, нови лик човека... Постоји и други ниво. Песников антиромантизам је принципијелан, извори су му" код "Аненског, Мандељштама, Кузмина, Пастернака. Човек... који има храбрости да се не затвори у свом гордом разочарању..., да се радује лепом дану, чаршаву..., лептирићу што му је стао на ревер сакоа – тиме рехабилитује живот... у суштини, решава основно питање ХХ века: шта је смисао егзистенције." Урањање у све димензије предмета с којима је свакодневно у непосредном контакту чини да Кушнерова песма, за разлику од песме Бродског, "није симулација интелектуалног процеса, већ представља с