Сoколаш цео живот

Вишеград – У Вишеграду на Дрини соколско друштво основано пре сто година оставило је дубок спортски и културни траг. Са четама у Вељем Лугу и Вардишту вишеградско соколско друштво деловало је све до почетка Другог светског рата. У манастиру Добрун 2004. обновљен је рад соколског друштва „Соко” које у оквиру фолклорне, спортске, издавачке, драмске, рецитаторске, грађевинске и хуманитарне секције окупља више од 400 чланова, највише младих.

У години великог јубилеја, век од формирања соколског друштва у Вишеграду, мало је живих соколаша који би сведочили о тим временима. Један од њих је Милија Јовичић (85), пензионер и бивши управник вишеградског предузећа „Жито”, из Доњег Вардишта, села уз границу са Србијом.

– Ту сам са сином, кћерком и њиховом децом. Био сам доскора орнији и за рад и причу, али сада имам мањих сметњи са здрављем. Још се не дам и живим по соколашким манирима стеченим још пре Другог светског рата, прича Милија и додаје да је у Вардишту и околним селима била соколска чета чији је старешина био месни учитељ Витомир Варагић. Показује нам пожутеле фотографије на којима су соколари на слетовима и другим манифестацијама.

– На овој фотографији из 1937. је екипа наших соколаша на железничкој станици у Вардишту, чекају колеге из Вишеграда и Вељег Луга, како би заједно отпутовали на велики соколски слет у Праг. На другој из 1939. је практично наша цела чета испред манастира у Добруну. Мислим да смо се тада окупили како би протестовали против окупације Чехословачке од стране Немачке, појашњава Јовичић.

Сетио се неких чланова са фотографије код манастира Добрун.

– Заставник је био Бранимир Веснић, а поред старешине Витомира Варагића ту су још били Радоје Васић, Слободан Шимшић, Маринко Јовичић, Милија Шимшић, Бошко Јефтић, Милан Тотић, затим ја, па Васо Џоџо, Илија Вучићевић, Десимир Јовичић, Десимир Подгорица, Михајло Баранац, Блашко и Мица Ерић, Душан Павловић, Видоје Стикић, Миливоје Јовичић, Божидар Кулић, Алекса Вучићевић, Радислав Нешковић, а имали смо и једног Хрвата – Маринка Блажевића, ређа имена Јовичић и додаје да су у соколским друштвима били чланови из свих словенских народа.

Појашњавајући ту општесловенску нит каже да су у вишеградском соколском друштву били равноправно заступљени Срби и муслимани, а било је и Јевреја, као и Хрвата.

– Била је то општедруштвена и патриотска организација која је поред спортског, културног и такмичарског карактера васпитавала и родољубљу. Младићи су били бројнији, али било је и девојака, највише у фолклорној секцији, истиче Јовичић. Прича нам како је међу члановима преовладавао здрав такмичарски дух, те како су се месецима припремали за општинске, а посебно велике слетове по жупанијама Краљевине Југославије, те оним главним између соколара других словенских земаља.

– Одраслији чланови, пре свега они који су ишли на слетове, имали су оригиналне соколске униформе са традиционалним капама закићеним птичијим перима. Остали су имали соколске капе, а уместо униформе облачили су традиционално шумадијско одело. Тако је бар било код нас у вишеградском крају, који је одувек по обичајима био много ближи Србији од Босне, наглашава Јовичић.

Жао му је, каже, што након Другог светског рата није обновљен рад „Сокола”, уместо кога су оснивана друштва „Партизан”.

– Са радошћу сам дочекао дан када је обновљен рад вишеградског соколског друштва, посебно што окупља толико младих људи. Жеља ми је да им у години великог јубилеја, пренесем сећања и искуства некадашњих соколара, каже он.

У његовом дому у Доњем Вардишту сликали смо га у кућној одећи. А он се кроз неколико дана обрео у Вишеграду, како би га за новине сликали бар у оделу.

–Нешто сам размислио, кад већ немам соколашку униформу да се макар људски оденем, јер ми соколари смо увек били уљудни, појасни нам у шали Милија Јовичић.