Хрватска служба

Блокаде Београдског универзитета дело су наших студената. Узалуд је тражити утицај из иностранства. Он је маргиналан и, у мери у којој постоји, служи углавном на нашу, српску срамоту. За то што су идеолошки у основама блокада тоталитарни и иначе малобројни анархисти, кривицу треба тражити у нашој политичкој елити. Пре свега у властима, јер садашњи режим је гушио демократију, затирао установе и претворио већину медија у пропаганде бирое који треба да утичу на просечне, по правилу мање образоване, мање заинтересоване грађане. И уништење опозиције и њено свођење на патуљасте кружоке, прикривене агенте власти и сателите, враћа се сада властима као бумеранг. Можда се режим сада и провуче, али неком од идућих прилика неће. Неко ће тиме бити разочаран, али историјски гледано, латентно разочарање и стална мрзовоља наше средње класе не значе ништа.

Требало је времена да се дубоко деполитизована омладина пробуди. У избору између медиокритета који су уз помоћ власти дошли до функција у полумртвим студентским парламентима и малобројних активних, али тоталитарних, анархиста. Студенти су одлучили и ту сумње нема, недостатак сумње наравно не депласира демократију и неопходност постојања установа. Лоше осмишљени циљеви и очигледни недостаци анархистичке организације доћи ће у сваком случају на политичку наплату. За утеху је да су успехе пожњеле тек понеке побуњене генерације, а за грешке су платиле све од реда.

Не бавим се историјом страних служби и њиховим деловањем. Не волим те ствари и ако их наслутим углавном се потрудим да их пренебрегнем. Ипак, већ седамнаест година учествујем у писању Извештаја о политичким правима српског народа у региону. Зато ми је позната и јасна отровна, подла и разорна улога Хрватске обавештајне заједнице. Ми смо Срби мегаломани и верујемо да се нама баве само велике силе, ипак немојте потценити њихове балканске франшизе. Оне су подизвођачи радова, али их то не чини неважним, напротив.

Ја сам опизиционар и драго ми је што се некаква, каква год, студентска већина, заинтересовала за политику. Иако знам да „што се грбо роди време не исправи”, ипак не мислим да са прљавом водом треба бацити и дете. Иако је, дакле, тема споредна кад је реч о утицају хрватских служби, морамо бити свесни три чињенице.

Политичка култура Хрватске у својој историји није имала нити једну револуцију, осим ако не прихватимо наратив хрватских фашиста да је немачка окупација 1941. била и усташка револуција. Слично је и са хрватским анархистима – на Загребачком свеучилишту су практично невидљиви, али су у аманет српским анархистима оставили идеологију и методологију рада. Ако Сигурносно-обавештајна агенција Републике Хрватске са тим нема везе, ја бих био слободан да, са искреном најбољом намером, препоручим саборским комитетима посвећеним њеној контроли да први ешалон вођства агенције отпусте, а да приме беспослене анархисте којима са четрдесет-педесет година ионако више није место на факултетима (осим уколико у међувремену нису постали професори).

Никада, од 1918. до данас хрватска јавност, нити академска омладина, није се солидарисала са српским. Делегација која је 1968. године дошла у Београд била је збуњена, они су у Загребу ишли у катедралу, а колеге које су затекли спремале су се да оснују комуну. Сада међутим, од студената на универзитетима, преко посланика, председничких кандидата до уметника и порно глумица... Сви подржавају српске студенте. У земљи у којој је ћирилица проказана, а српске књиге избачене из библиотека, видимо и понеки транспарент на српском писму. Ту је чак и професор са државотворног и безбедносним службама блиског Факултета политичких знаности, који је једнако категоричан, разложан и јасан као и она глумица. Уопште, нејасно је како неко може да пре пар месеци Србију упореди са Јасеновцем, а онда подржи да тај Јасеновац промени управу – зар неће то и даље бити концлогор и наставити да има многе карактеристике за које је српски народ током протеклих 30 година несумњиво гласао? Једна група наших научника била је током ове године у посети Загребу, па су се видели са једним високим функционером СОА који им је кроз осмех препричао како је њихова процена да ће у Србији почети грађански рат. Студенти блокадери са овим немају везе. Ипак, када су пре скоро три деценије студенте у протесту покушали да на овај начин компромитују, они су ту отровну подршку одбијали. Поједине странце, који су само неку годину пре тога јавно тражили бомбардовање Београда, студенти су и избацили са њихових факултета. Прагматична одлука гласила је тада да није свака подршка корисна те да је Србија изнад Милошевићеве власти. Данас је логика изгледа другачија.

Коначно, велики проблем сваког протеста, а посебно ако је реч о нечем тако статичном као што је блокада, представљају материјална помоћ и логистика. Предлози да се протести самоосуде на сиромаштво никада нису прихватани. Студенти би имали шта да једу и да нису у блокади, немају мање новца ако не студирају, мензе и даље раде... Ипак, многи грађани солидарност виде тако што дају одређен новац или неку другу материјалну помоћ. То је наравно добро, али постоји опасност да евентуална злоупотреба послужи као оружје против оних у блокади који имају добру намеру и часне (мада, понављам лоше осмишљене) циљеве, а такви су несумњиво већина. Но, како је све то решавано на почетку ове блокаде, пре него што су опозициони медији почели да позивају гледаоце да помогну студентима? Да ли су воде, сокови, кекси, пице за све факултете у блокади били униформни? Ако је тако, одакле то потиче? Зашто је тако нешто дозвољено? Да ли постоји свест колика ће бити цена ако тако нешто буде јавно доказано? Ту је и питање ћирилице. Анархисти, који су све и покренули, пишу латиницом. Но, онда је одједном све, укључујући и транспаренте, прешло на ћирилицу. Будући да међу странкама блокаде подржавају углавном проевропске, другосрбијанске и антисрпске, поставља се питање како је до тога дошло, или тачније – како тако одједном.

Наша савремена демократија, неразвијена и слабашна, тешко болесна и потцењена, настајала је на подсмеху према комунистичком погледу ка издаји и страним агентурама. Ипак, ако их диктатори и тирани злоупотребљавају, не значи да они не постоје. Уосталом, ђаво је постигао највећи успех када је уверио свет да не постоји.

Као некадашњи студент највећег и најстаријег међу осам српских државних универзитета, могу са тугом да отрпим да је генерација моје деце на универзитету спремна да тоталитарну идеологију претпостави демократској. Ипак, неподношљиво би ми било да исто поколење дозволи да га компромитује обавештајно подземље државе која је све своје тешкоће решавала чинећи зло српском народу и Србији .

Професор Филозофског факултета у Београду