Коминтерна и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

Извршни комитет Коминтерне, којим су доминирали Лењин и бољшевичко вођство, у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, види тек још једно територијално проширење после „империјалистичког” рата: једна од земаља – победница (Србија) припаја неке од територија поражене земље (Аустроугарске). Мада је Лењин на почетку Првог светског рата писао да Србија води праведан рат пошто се брани од аустроугарске војне агресије, Коминтерна је политичке и војне елите Србије сматрала за освајачке и хегемонистичке.

Предратна Краљевина Србија, чији су политичари, генерали и државни чиновници управљали новом државом, била је савезница царске Русије. Председник српске владе Никола Пашић је био човек коме је цар веровао, а он и његова влада су своју спољну политику – пре и за време Првог светског рата –заснивали на тесним односима с Русијом, у којој су видели своју заштитницу пред аустроугарским и немачким војним експанзионизмом. После бољшевичке револуције 1917. и грађанског рата у Русији, многи „бели” контрареволуционари су емигрирали у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Непријатељском ставу Коминтерне према новој држави доприносили су и њени пријатељски односи са „империјалистичким” државама – Великом Британијом и Француском. Те две земље су по мишљењу Москве доминирале „неправедном”, Версајском конференцијом 1919. и имале кључну улогу у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Коминтерна је сматрала да српска нација има мали револуционарни потенцијал, пошто је и на унутрашњем и на спољном плану била задовољна поратним европским границама, тј. заинтересована за очување статуса кво.

Коминтерна је нову државу сматрала наследницом Аустроугарске, новом „тамницом народа”, која је била творевина британских и француских „империјалиста”, а и сама нека врста српске „мини-империје”. За Коминтерну је, према томе, било природно да потражи „савезнике” у несрпским нацијама које се осећају национално угњетеним, и да подржи њихово тражење националних права, укључујући и право на отцепљење и стварање самосталних држава. Ако би захтев за потпун распад земље допринео јачању утицаја Коминтерне, њен би Извршни комитет без оклевања био за то да комунисти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца такав захтев истакну. Хрватски национализам је, због своје масовне базе и сепаратистичко-револуционарног потенцијала, био веома важан савезник.

(одломак је преузет из књиге „Оспоравана земља”)