Љубав подарена уметности

Сурдулица – Мирослава – Мира Цекић (90), глумица многих позоришта у некадашњој Југославији, пензионерске дане проводи у Дому за стара лица у Сурдулици.

Рођена је у Лебану, у имућној грађанској породици Стевана Цекића, среског начелника. Њен животни сан био је да постане оперска певачица, три године је усавршавала певање на музичкој школи у Београду, а онда је рат прекинуо њено школовање.

– Била сам на Сремском фронту у 21. српској ударној бригади, а по повратку затекла разорену породицу. Знате, били смо политички „обојена” фамилија, а такве породице страдају приликом промене режима. Живело се тешко, мајка није добила пензију 25 година – прича нам Мирослава, наглашавајући да је глумом почела да се бави случајно, током боравка код тетке у Нишу.

– Мој живот оплеменили су рад и дружење са нашим познатим глумцима Мијом Алексићем и Љубом Тадићем, са којима сам стигла у Београд 1947. из крагујевачког позоришта. Они су отишли у Народно позориште а ја у Театар на Теразијама, где ме је примио Радивоје – Лола Ђукић. Играла сам и у Крагујевцу, Краљеву, Ћуприји, Приштини, врањском позоришту и у Зеници где сам била и костимограф, опробала сам се у шибеничком позоришту као оперска певачица 1953. Пензију сам дочекала у вршачком позоришту – наставља наша саговорница, додајући да се са радошћу сећа дружења са Бојаном и Миром Ступицом, Жанком Стокић, Лолом и Вером Ђукић, Оливером Марковић, са којом је била изузетно блиска, Олгом Спиридоновић….

Мирослава – Мира Цекић се није удавала. Била је, каже, заљубљена у једног Данета, лепотана из Лесковца, који је као Недићев човек убијен после рата. Зато је своју љубав усмерила ка уметности, али не само позоришној.

Мира слика пејсаже и мртву природу, најчешће цветне мотиве, а њени радови излагани су на готово свим континентима. Каже да јој је узор била њена тетка, академска сликарка, чији је син наш познати акварелиста Ђорђе Симић.

Иако је здравље још добро служи, жали се да је вид издаје и да више не може да чита, а све ређе је у стању и да слика. Импресионирана је Јапаном, бави се писањем хаику поезије. Своју песму „Милешевска легенда“ послала је на дар патријарху Павлу. Мирослава истиче да ипак осећа како у себи има још енергије и радо би се придружила сурдуличком аматерском позоришту, али је оно прилично удаљено од Дома старих, у коме је смештена.