Насилницима се ретко изричу казне рада у јавном интересу

Рад у јавном интересу и условна осуда са заштитним надзором нису заживели у пракси као алтернативне санкције за насиље у породици, речено је на Копаоничкој школи природног права, у оквиру катедре „Право на живот”.

Званична статистика показује да је у петогодишњем периоду (2019–2023), од укупно 11.354 осуђених за насиље у породици, међу којима је 656 жена, највише њих добило условну осуду (6.978), дакле условну слободу без заштитног надзора. Изречено је 3.327 казни затвора, од којих је већина у краћем трајању (од неколико месеци до годину дана), затим 891 казна кућног затвора и 52 новчане казне.

Рад у јавном интересу одређен је у само 78 случајева, с тим што се ова бројка у статистици исказује заједно са одузимањем возачке дозволе, па се не може знати да ли је у свих 78 одлука изречена казна рада у јавном интересу. Условне осуде са заштитним надзором уопште нема у подацима Републичког завода за статистику. Судске опомене и васпитне мере изречене су за 20 окривљених, а у четири случаја окривљени је проглашен кривим, али ослобођен од казне.

Ове податке изнела је др Александра Илић, професорка Факултета безбедности Универзитета у Београду, која истиче да алтернативни приступи решавању проблема насиља у породици нису заживели у пракси код нас.

– Суштина рада у јавном интересу је у комбиновању различитих циљева у једној мери – кажњавања, рехабилитације и симболичне накнаде штете учињене друштву. Добровољно прихваћеном радном обавезом без накнаде, учинилац кривичног дела симболично „поправља штету” коју је нанео друштву, док се казнени аспект ове санкције постиже ускраћивањем дела слободног времена осуђеном у коме бесплатно ради у корист друштва – објаснила је проф. др Александра Илић.

Казна рада у јавном интересу може се изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до три године или новчана казна. Међутим, код нас постоје многи проблеми који стоје на путу реализације ове алтернативе казни затвора, па број изречених казни рада у јавном интересу никада не премаши укупно пар стотина таквих осуда на годишњем нивоу.

– Највећи проблем је недовољан број споразума потписаних између Управе за извршење кривичних санкција и јавних предузећа која се баве делатностима у којима је могуће ангажовати осуђеника, али и неспремност или незаинтересованост представника предузећа која имају тај споразум да ангажују заинтересоване осуђенике – рекла је др Илић и изнела податке о укупној заступљености ове казне у пракси.

Наиме, од 2018. године уочава се тренд опадања броја казни рада у јавном интересу. Пре тога тај број је био између 300 и 400, да би током последње четири посматране године (2020–2023) пао на мање од 200. Током 2023. године у Србији је изречено само 157 казни рада у јавном интересу.

– Најављеним изменама Kривичног законика у потпуности се затвара пут ка могућности изрицања ове казне. Подизањем казнених распона за готово све облике насиља у породици више неће бити могуће изрећи рад у јавном интересу ни за основни а ни за посебни облик дела, па било каква анализа корисности рада у јавном интересу у контексту сузбијања насиља у породици неће више имати значај – рекла је др Илић.

Међутим, једна од алтернатива која, чак и са најављеним изменама, може имати ширу и значајнију примену у решавању проблема насиља у породици јесте условна осуда са заштитним надзором. То је модалитет условне осуде као кривичне санкције који се нажалост веома ретко примењује у нашој судској пракси без обзира на врсту дела и околности под којима је дело учињено.

– С обзиром на то да се велики број насиља у породици везује за употребу алкохола, мада су и дроге све више у употреби, било би логично да се изриче условна осуда са заштитним надзором чија би садржина могла да обухвати уздржавање од употребе дроге или алкохолних пића и повезано с тим посећивање одређених професионалних и других саветовалишта или установа и поступање по њиховим упутствима – нагласила је др Александра Илић.

Указала је да извршење ванзаводских санкција и мера прате многобројне тешкоће, као што су проблеми у раду Повереничке службе – недовољан број повереника и њихова преоптерећеност. Зато су реорганизација Повереничке службе, специјализација повереника у оквиру система, побољшање материјалних и других услова за боље функционисање области извршења – само неки кораци које је неопходно предузети.

– Оно што се може и мора урадити јесте и јачање подршке јавности ка оваквом начину санкционисања забрањених понашања, међу којима се свакако налази и насиље у породици. То са собом повлачи и нужност промена у законској казненој политици која је у овом тренутку усмерена ка сталном пооштравању казнених распона. Последње најављене измене кривичног законодавства, између осталог, обухватају и насиље у породици, што нас све више удаљава од размишљања да ли би други начини контроле тог насиља били бољи и ефикаснији – каже проф. др Александра Илић.

Са сваким новим случајем насиља у породици који узнемири јавност предузимају се, како је рекла, недовољно промишљени потези у правцу даљег заоштравања одговора државе на такво насиље. Истовремено недостаје анализа могућих других начина сузбијања насиља које се чини у породичним оквирима, а који би могли да буду далеко ефикаснији од казне затвора.

– Преосетљивост јавности у вези са овим кривичним делом води и ка ставу да би свака друга санкција, осим казне затвора, представљала ругање жртвама. Међутим, стварност је таква да су породични проблеми и породични односи комплексни и да се често настављају тамо где су стали по изласку учинилаца из затвора – нагласила је др Илић.

Губи се из вида чињеница да се учиниоци углавном враћају у средину одакле су отишли на издржавање казне затвора и да се самим затварањем, у случајевима где је могуће другачије реаговати, не добија превише на остварењу циљева кажњавања, односно превенцији вршења тог дела у будућности.