И сове ушаре се плаше ватромета и петарди

Панчево – Ноћу се чују, а дању и виде, причају Панчевци који адресу имају у Његошевој улици у Панчеву о пернатим комшијама, малом јату сова које зимују такорећи на градском корзоу. Двадесетак примерака, окитило је крошње три усамљене брезе, баш код једине вишеспратнице у улици. Ми не дирамо њих, а ни оне не сметају нама, додају прве комшије о птицама које и нису тако ретке у градској средини, а ових дана су и необично појачање градској празничној декорацији. Од орнитолога аматера др Зорана Манасијевића, иначе начелника Хитне помоћи у Панчеву, сазнајемо да је реч о совама утинама, познатим и као мале ушаре.

„Има већ неколико година да ова врста зимује и у нашем граду, а доселиле су се још почетком јесени, јер иако добри ловци, све теже проналазе храну у атарима. То су такозвана зимска јата која могу да обједине и на дестине јединки. Та бројност ће трајати до краја фебруара, када ће назад у поља, да би већ почетком пролећа почеле да полажу јаја, а у мају добиле и младунце”, објашњава др Манасијевић.

Мала ушара или утина, иначе, припада породици правих сова, средње величине. „Висока” је између 30 и 40 центиметара и просечно тешка мање од 350 грама. Назив може захвалити уздигнутом перју које подсећа на уши, препознатљивим „ушкама” на врху главе, а перјем у мешавини црне, браон, сиве, крем и беле боје одлично се камуфлира. Тако мало Панчеваца зна да им је зимовник и у највећем градском парку Народној башти, али и да умеју да захучу у порти Успенске цркве. Мала грабљивица дању „само” седи, у лов креће ноћу, а у урбаној средини „јеловник” јој је знатно сужен – на ситне градске глодаре, врапце покућаре и покоју птицу певачицу.

Ове панчевачке, на адреси Његошева улица, поред раскошног вокалног репертоара краси и загонетно понашање. Наиме, претрагом терена, уверили смо се да су се угнездиле само на три прилично танушне брезе, иако је у непосредној близини градски парк са десетинама стабала, далеко раскошније крошње, чак и у ове зимске дане. Наш саговорник, др Манасијевић, не упушта се у тумачење, тек каже да је позиција у заветрини и ушушкана.

„Иначе, сова у градовима има током читаве године, али су мање видљиве док се вегетација не прореди. Њима би више одговарало да је овде више четинара, који не губе лисну масу, у којој би се лакше сакриле. Тако градови и насеља постају острва топлоте за њих, са значајно вишим температурама него на отвореном пољу, где их вребају већи природни непријатељи, грабљивци, попут јастребова и орлова”, објашњава др Зоран Манасијевић и додаје да сове не треба дирати, хранити нити појити, другим речима ни помагати, али им и не одмагати. То значи оставити их на миру, а и у њиховом случају важе препоруке актуелне у време празника и разноразних славља – уздржати се од употребе пиротехнике.

„Уз градско загађење, које расте са падом температура, тако ћемо их само отерати. Ватромети, без којих сада не може да прође ниједно славље, веома узнемиравају и плаше сове. Тада реагују неконтролисаним летњем, ударају у објекте и повређују се, што може довести и до угинућа”, упозорава др Зоран Манасијевић.