Чија су деца

„Дете је власништво државе до свог пунолетства.” Ова изјава, коју је 19. 12. 2024. године, у јутарњем програму једне телевизије дао Владимир Ђукановић, веома је забринула ширу и стручну јавност, а посебно родитеље. Господин Ђукановић је адвокат и дугогодишњи народни посланик владајуће Српске напредне странке у Народној скупштини Републике Србије. С тим у вези, основано се може очекивати да му законска материја, од тренутка њеног доношења па све до момента њене примене, није непозната. Стога је његова квалификација наишла на једнодушну осуду у јавности, почевши од родитеља, преко поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић па све до председника Републике Србије Александра Вучића. Ипак, Ђукановић у свом ауторском тексту у „Политици” од 23. 12. 2024. године није нашао за сходно да се извини, већ је наставио у сличном тону изјавивши: „Аргументација и повод за моју такву изјаву никога нису занимали.”

Не желим да верујем да Владимир Ђукановић заговара моделе рађања, одгајања и васпитања деце који су примењивани у неким од најтоталитарнијих друштава у историји цивилизације, попут античке Спарте или нацистичке Немачке, а у којима је дељено Ђукановићево схватање да су деца у власништву државе. У таквој Спарти, деца за коју би цео полис (град-држава) проценио да су неспособна за живот или би им били уочени телесни недостаци, била би остављена напуштена у дивљини и мимо сагласности њихових родитеља. Они који би преживели одвајани су већ са седам година и одвођени у групе где су са вршњацима заједно спавали и обедовали, а родитељска улога васпитања и подизања деце се преносила на цео колектив, добијајући социјалну уместо биолошке функције. Угледање на Спарту досегло је радикалне размере у време национал-социјалистичке владавине. Широм Немачке осниване су „школе Адолфа Хитлера”, које су имале циљ да школују психички и физички најспособније дечаке, потпуно посвећене национал-социјалистичкој идеологији. Наставни програм, који је обухватао физичко, уметничко и интелектуално образовање, и организација унутар школа, по којој су млађе дечаке надзирали и по потреби кажњавали старији, неодољиво су, у складу са Хитлеровим препорукама, подсећали на устројство васпитно-образовног система у Спарти. И ова деца, баш као и она рођена кроз Лебенсборн, национал-социјалистички еугенички пројекат, који је 1935. године створио Хајнрих Химлер, ношен сном о репопулизацији Земље надмоћном аријевском расом, сматрана су власништвом државе.

Друго могуће објашњење за Ђукановићеву изјаву лежи у чињеници да се као адвокат превише усредсредио на занимљиву кривично-правну материју, са захтевним клијентима, те да би требало освежити његово памћење у вези са институтима Грађанског права, па и Породичног права. С тим у вези, деца су као физичка лица субјекти права, а оно над чим се може имати право својине (власништва) су ствари, као објекти права. Рећи да је дете или било које људско биће у било чијем власништву значило би да се оно третира као ствар у грађанском праву, а то значи као роб. Подсећања ради, Србија је једна од првих држава која је укинула ропство у свету, још Сретењским уставом. Ако је адвокат Ђукановић говорећи о „деци као власништву државе”, заправо мислио на принудни уплив државних органа у породичноправну сферу, требало би да зна да је овакво мешање у демократским друштвима изузетно и да служи као крајња мера. С тим у вези, осим потпуног лишења родитељског права, на које се Ђукановић позива, као претходне, блаже и потенцијално адекватније мере, могу се изрећи превентивни или корективни надзор над вршењем родитељског права, као и делимично лишење родитељског права.

Најзад, према личним уверењима господина Ђукановића изражавам пуно поштовање. Али грађане много више занимају разлози због којих господин Ђукановић, као породичан човек, народни посланик и као део владајуће већине, већ 12 година не ради ништа да би своја уверења преточио у адекватне законске промене. С тим у вези, слободан сам да му поставим само нека питања:

Шта вас је спречило да радите на измени члана 25. Породичног закона Србије и пропишете да између супружника постоји обавеза верности, што није случај у садашњем законском тексту?

Из којих разлога нисте утицали да црквена форма брака буде равноправна са световном формом брака по грађанско-правним последицама, а што је решење које је прихваћено у низу држава?

Зашто се нисте заложили за законску забрану сурогат материнства?

Зашто нисте изменили члан 318. ст. 1. Породичног закона по коме страни држављани под лакшим условима усвајају нашу децу од српских држављана?

Зашто нисте променили Породични закон или прописали дефиницију породице, када према постојећем члану 197. став 3. Породичног закона, породица, макар за потребе института насиља у породици, подразумева и „лица која су међусобно била или су још увек у сексуалној вези”?

Шта сте урадили на примени члана 77. Породичног закона којим је прописано право и дужност родитеља да „дете усмеравају ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва”?

У нади да је знање најбољи човеков пријатељ и да није срамота погрешити, већ истрајавати у грешкама, надам се да ће вам овај текст бити од користи.

Члан Председништва Новог ДСС-а и ванредни професор на Правном факултету Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа