Срећна Нова 1942.

„Био је 31. децембар 1941. године по старом календару. У зло време под швапском окупацијом мало ко је славио и Божић, а камоли Нову годину. Притисли снегови до тура, направиш пртину до стоке, ако је неком нешто и остало за јаслама и у оборима. Даш кравама по навиљак сена, свињама бациш шта има, оне скиче по цео дан, ал’ да би издржало, мораш да растежеш, по једну копању кукуруза за цео дан. Наиђу ти на капију четници, мораш да им даш, бану љотићевци, узимају сами шта им се прохте, нагрну Бугари, однесу све, појаве се однекуд недићевци – опет дај, и само дај... Чувамо и кријемо по нешто леба и с’леба, да прехранимо децу, а за нас – више нема него што има... Немци нису узимали, имали су своје, ваљда их било стра’ да их не потрујемо, а комуниста, макар у нашем крају није било по селима. Било их је шака јада у групицама, ложили ватру и јели мрзле мушмуле по потоцима. Неки су им давали по котур кавурме, плећку, сланину и вунене чарапе – ја нисам. Били су против краља, а ја сам био против њих. И то не само за време рата него и после. Јесте била окупација, ал’ у зиму четерес’ прве, пред нову годину и Божић – никаквих војски у нашем селу и околини није било. Ал’ кад наиђу – шта нам бог да.”

Док стојим на гробу мог деде Мирка О. Бајића, сећам се његових речи. Говорио је тихо и сипљиво док је шишарком крунио кукуруз у кошару коју је сам исплео врбовим прућем. Као дечак волео сам да прибијен уз њега седим на пању испод вајата, са чијег тавана су падале осушене мирисне сиљке детелине. Наш тихи разговор о давним временима прекидала је пилеж која је кокодакањем у недоглед јављала да се нека зверка која неодољиво воли јаја прикрала у кокошарник. „Иди види, што кокодачу” – каже ми деда. Увек кад бих отишао, никада ништа не бих видео. Сећам се да је лета једне године отац пробо вилама великог твора који је долазио однекуд из села и крао нам јаја.

„Причај ми деда како је било кад си прогутао артију са списком и спасио се од стрељања?” Много пута сам га молио да ми испочетка прича ту причу. Шта му се десило тог 31. децембра, пред Нову 1942. годину?

Мени није било досадило да га по ко зна који пут слушам, како су га заробили љотићевци, како му је глава висила о концу, а ни њему није било тешко да ми по зна који пут прича, како је био храбар, како му је радио кликер – и како је сачувао свој живот. И многих других…

„Тврда је то била зима. Мене је те ноћи, баш за Нову годину, са четерес’ прве на четерес’ другу, пало да будем командир сеоске страже. Никака војска ми нисмо били, мада су нас четници својатали, него онако.

Имали смо кмета кога су кад су дошли четерес’ четврте стрељали комунисти – за ништа, човек мрава није згазио. Био је сељак, ал’ писмен, народ га је поштовао и ценио јер је био правичан. И он ти одреди мене ту ноћ да будем командир страже. Имали смо четири осматрачнице, на запису код уласка у село, на изласку из села код Цркве Светог Николе, и још две, једна код скеле која је надзирала Мораву, а друга у виноградима према Левчу. Мени је запало да пртим по снегу целу ноћ, као Свети Сава, од једног стражарског места до другог. Морали смо да пазимо, ако наиђе, кака ће војска да наиђе, дал’ је опасно ил није. Имали смо клисара у цркви, који кад му стража јави – удара и звони у црквено звоно... И народ се крије, закључава у подруме, затрпава се у трапове за к’омпире, како куј мисли да треба тај се сналази – а неки су бегали и у шуму…

И те ноћи, онај што је био код записа на уласку у село – заспао… Није ни видео ни чуо да му је једна чета љотићеваца прошла испред носа, направио човек легало од шаше и сламе у врзине поред пута и спавао као заклан. Ја сам био код општинске зграде у центру села, и таман да пођем да обиђем овога што је заспао, изађем на пут и чујем – иде нека војска. Брзо се сакријем мало уз плот и уз један велики јасен да боље видим, и мислим се, дал да бегам ’ел јок. Ал’, за ђавола, снег нацуцао, па све бело, само татли – ако је ноћ, све се види као да је дан... Видим ја, отегла се колона, они пролазе, наоружани до зуба, онако, два и два, нико не говори, само се чује како им шкрипи снег испод чизама. А ја, овамо код јасена – не дишем... Да сам имао бео чаршав да се завијем у њега, прошли би, не би ме видели гарантујем, бео снег, бело платано.

Ал’ мојега... Ја сам обуко сукнену гуњу црну као зифт, да си ћорав у оној белини – видо би ме…

Уствари, видо ме један поднаредник, што ме после највише ислеђивао. Ударио ми два шамара, певало ми уво месец дана. Викну он – Стој! Не мрдај – а ја онако, залепио сам се уз плот – и подиго руке увис.

Колона стаде, они претрчаше, сколише ме... „Шта радиш ту, јеси ти комуниста, ’де су четници” – почеше да ме решетају са питањима. Причам ја да ми је ту кућа, да сам изашо по ради себе, да сам чуо да иде војска, па изађо – ал’ они не верују. Везаше ме ту – и тако... Направише логор код зграде, заложише ватру, и видим ја да они чекају да се самне... Седим уза зид општинске куће, онако на земљу, не вреди, морам, тако наредили – и мислим се шта ће сад да буде… А онај поднаредник што ми ударио два шамара, прича једном поручнику који је био командир чете – наваљује да се ја стрељам... То јест да ме ликвидирају, јер сам ја сигурно ил четник, ил комуниста… Да нисам, шта би радио ноћас на путу... А ја у џепу у гуњу, имам једну артију, на њој комплетан списак свих који дају стражу, њих два’ес’ из села, и распоред страже за ту ноћ.

Срећом, нико ме није претресо, да јесте – не би живео ни минут јер су љотићевцима и четници и партизани били смртни непријатељи.

Сутрадан, кад је освануо први јануар, покрену се они да иду даље – и поведу и мене... Ја молим оног поручника да ме пусти да идем кући, причам му да имам малу децу и болесну жену, да нема куј да заложи ватру – ал’ он ништа. Хоће да ме води у Крушевац, у претпостављену команду, па да виде шта ће и како ће са моном. Да нисам успут док смо пешачили успео да ишчупам руку из конопца, и да нисам крадом из џепа извуко артију са списком страже, на брзину је метнуо у уста и прогутао – не би ти деда причао ову причу. Стрељали би ме.”

Тако је то било. Од тог дана, деда је сваког првог јануара славио Нову годину. Упали свећу, прекрсти се и попије по неку за свој други живот. И његов, и свих оних двадесет сељака које је спасао – чија имена су мастиљавом оловком била написана на хартији коју је појео...

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа