Кад ирваси постану технолошки вишак

Србија и свет биће 2025. године збрка свега оног што се брзо мења, без времена за заустављање и размишљање. Изгледаће као огроман град са светлима која трепере, с хиљадама екрана који вам одвраћају пажњу. Људи ће бити повезани, али и отуђени, са својим дигиталним чудесима, али без стварне блискости.

Свет ће бити подељен у микросвемире, где ће свако имати свој начин живота, своју стварност, своју политику, а друштвени слојеви биће међусобно удаљенији него икада. Дронови ће нам доносити пакете експлозива или пицу, зависи од тога какве смо среће.

Људи ће, наравно, трагати за нечим дубљим, али ће бити толико уморни од технологије, толико засићени информацијама, толико сморени политиком, да ће почети да заборављају како је то бити „живо биће” у правом смислу тих речи. У медијима ће се стално дискутовати о новим технологијама, новим начинима живота, новим концептима, али дубоко у свим тим разговорима биће тихих, помало туробних питања: да ли је ово свет који смо желели?

Наравно да није, али и Србија и свет остаће заточеници контраста између напредних технологија и старомодних вредности, између брзих промена и заборављених традиција, између среће која је на екрану и туге која се осећа у тишини. А ми ћемо бити разапети између онога што смо сањали да будемо и онога што смо постали.

Ко смо ми? Робинзони у мегаполисима, у океану неостварених жеља? Конектовани на паметне телефоне, гледамо у паметне телевизоре, понеки живе у паметним зградама, али удаљени једни од других светлосним годинама. Узгред, толико се и путује с краја на крај Београда. Стићи ћете на циљ, изгубљени у свемиру!

У свету у којем алгоритми одлучују о сваком нашем кораку, чак нам их и броје, потом шпијунирају где смо попили кафу или скренули с пута, а онда нам мере крвни притисак, а потом шаљу месечне извештаје, како можемо да будемо заиста „ми”? У потрази за напретком, створили смо машине које мисле, али их нисмо научили да осећају, мада се, додуше, догађало да се ВИ затреска у неког од писаца који је четовао с информатичком сподобом. Тешко да су после изашли на пиће, осим ако је тип ставио чашу вискија на лаптоп и просуо мало по тастатури, да дотичној освежи суперпамет.

И поред таквих, спорадичних доказа о побуни, наша свакодневица постаје непрепознатљиво дигитална и у њој смо само подаци које вештачка интелигенција процесуира и користи. Најпре за корпорације и обавештајне агенције. Потом ће завладати и њима.

Ту није крај. У дубинама дигиталне сфере постајемо статистике, слике без душе, ентитети који теже да задовоље захтеве алгоритама, а не властите потребе. Вештачка интелигенција, која је требало да нас ослободи, постепено преузима функције које су некада биле искључиво наше право: уметност, креативност, па чак и међуљудске односе. Кроз апликације, алгоритме и аналитику, све постаје предвидиво, израчунато и унапред одређено.

Али шта се дешава с човеком у радном логору новог доба? Зар још није побегао на село да гаји парадајз? Шта чека? Јер, у свету у којем је свака одлука израчуната, а свака емоција анализирана, нестаје спонтаност, она неухватљива искра која нас је чинила живим. Човек више није господар свог живота, већ постаје само корисник, подложан диктату система. Отуђење постаје стање у којем не знаш шта је аутентично твоје, јер је све већ одлучено, још пре него што си почео да размишљаш.

У новом свету све постаје симулација, а стварност губи своје значење. Усамљеност је постала неизбежна, јер ниједна технологија не може да замени оно што је уистину људско: способност да стварамо, да се повезујемо и да будемо несавршени.

Осећате ли се као зомбији на покретној траци, док седите, радите или сте збрисали на одмор? Одговор је позитиван. У таквом свету, савремени хомосапијенс постаје само холограм своје прошлости.

Отуда осећај да смо јуче славили дочек 2024. године, уз контрадикторност да имамо утисак како су неки догађаји, рецимо, локални избори у Србији, били пре сто година, а не пре свега шест месеци. Такође, да су Израел и Иран размењивали ракете и дронове у прошлом веку. И да је прошле године ослобођен Џулијан Асанж. Коначно је склопио дил с Американцима. Зашто је то тако?

Одговор је једноставан. Лепе ствари нам толико недостају, да стварамо илузију да су надохват руке. Дакле, као да се догодило јуче. Или ће се догодити сутра. Ко, рецимо, мари за изборе у Србији? Ионако се одржавају често, а сваки изборни процес личи један на други. Слично је с ратом на Блиском истоку. Ионако никад неће престати.

Свашта ће се догађати у 2025. години, нарочито кад уставна овлашћења председника Америке 20. јануара преузме Доналд Трамп. Али, суштина наших робинзонских живота остаће иста. Величанствена бескорисност у којој ћемо све више радити како бисмо све више трошили. Да ли сте проверили свој мејл? Зар нисте већ наручили нешто што вам је најмање потребно?

Први јануар провешћете шаљући стотине новогодишњих ес-ем-ес честитки и читајући оне које су вам стигле, одржавајући тако пријатељства и понеку љубав на даљину, замењујући пољупце и загрљаје емотиконима и углавном неписменим, кратким порукама. Имаћете осећај као да сте копали. Ако вам зафале инспирација или време, апарат паметњаковић ће вам испоручити типске поруке. Само кликнете и шаљете. Онда читате поруке које су послате вама. Тако је настала празнична пирамидална шема имитације живота. И Деда Мразове санке ће бити на електронски погон. Где ће бити ирваси? Остаће у Лапонији, као технолошки вишак.

Када ће стићи 2026? Имаћете осећај – већ прекосутра. Све оно што се догоди између, остаће уписано као још једна ода људској глупости, егоизму и похлепи.

Зато, срећна Нова 2025! Зар је већ стигла? Кад пре?