Тамбура није само за свадбу и кафану

Змајево – Широким шоровима Змајева, села између Врбаса и Новог Сада, разлегали су се протеклих дана звуци и стихови најлепших тамбурашких песама, у знак сећања на Саву Вукосављева (1914 – 1996), рођеног у овом месту, композитора, диригента, мелографа, аранжера, оснивача и дугогодишњег уметничког руководиоца Великог тамбурашког оркестра РТВ Нови Сад. Одржан је традиционални фестивал тамбурашке музике, дванаести пут заредом, у славу овог великана, једне од најзнаменитијих личности на музичкој сцени Војводине друге половине прошлог века, чије је свеукупно дело на пољу неговања изворности тамбурашке музике – како је истакнуто – равно учинку Вука Караџића у области српског језика и писмености.

– Као неуморни истраживач и мелограф Вукосављев је записао, и тако отргнуо од заборава, више од хиљаду старих градских и народних песама, које представљају данас драгоцену културну баштину овог дела Србије. Остао је упамћен као изванредан педагог и инспиратор код младих да негују ову врсту музике – рекао је за „Политику“ уметнички руководилац и диригент ХКПД „Матија Губец“ из Руме Јосип Јурца, који већ неколико година учествује на фестивалу у Змајеву.

Смењивале су се на сцени сеоског Дома културе, пуна три сата, реномиране тамбурашке „банде“, а њихова песма и музицирање измамљивали су салве аплауза. Још једном се показало да тамбура није само свадбарско-кафански инструмент, већ и инструмент на коме се ствара музика високих уметничких домета.

Запажен наступ имали су и чланови Тамбурашког оркестра „Бачка“ из Гаре, код Баје у Мађарској, са репертоаром на којем су се нашле и мелодије које је музички опремио управо Сава Вукосављев, попут „Бачког кола“, „Пред Сенкином кућом“, „Синоћ кад је пао мрак“, „Једна цура мала“. Њихов уметнички руководилац Едмонд Бенде истиче за наш лист да је тамбурашка музика у Мађарској изузетно популарна, посебно у тамошњим српским културно-уметничким друштвима.

– Ово је истинска светковина тамбурашке музике према чијим звуцима нико не може остати равнодушан. Јер, тамбура је инструмент за сваку прилику, подједнако је примамљива и за оркестарску свирку и за солистичке наступе – сматра Едмонд Бенде.

Од наших саговорника чули смо и мишљење да би, и поред свих традиционалних вредности, и тамбурашка музика у овој ери глобализације морала да доживи одређене корекције. То би, вели за „Политику“ Светислав Петровић, један од чланова управе Удружења за очување и неговање тамбурашке музике „Сава Вукосављев“, значило да домаћи врхунски музичари понуде нешто што ће у целом свету бити препознатљиво и прихватљиво, а не „да се тамбура сматра само некаквим симболом бећарења, боемије и кафанске опуштености.”

– Италијани су с мандолином и Руси са балалајком, успели да, под патронатом својих држава, те своје националне инструменте и музику која се на њима изводи пласирају у свет као властити и препознатљиви културни бренд. Исто бисмо и ми могли да учинимо када је тамбурашка музика у питању – наводи Светислав Петровић.

На завршној вечери фестивала, који је и ове године имао ревијални карактер, наступили су, поред два оркестра из Змајева, „Плави чуперак“ из Руме, суботички оркестар „Буњевачко коло“, тамбурашка дружина „За нашу душу“ из Равног Села, новосадски „Војвођански тамбураши“ и већ поменути оркестри „Бачка“ из Мађарске и „Матија Губец“ из Руме.