Расипничко грејање

Србија је међу првима у Европи, тачно пре једног столећа, у саставу своје владе имала комитет за хлађење. На првом светском конгресу у Паризу 1908. нашу земљу представљао је тадашњи ректор Београдског универзитета др Ђорђе Станојевић, утемељивач српске електротехнике, који је годину дана касније написао прву књигу у нас под насловом „Индустрија хладноће”. Има ли то икакве везе с хладним данима у које смо закорачили?

Како да не: од 3. до 5. децембра у Београду („Сава центар”) одржава се 39. међународни конгрес посвећен климатизацији, грејању и хлађењу (КГХ), на којем учествују научници и стручњаци из двадесетак земаља с четири континента (очекује их се више од 600). Домаћин им је један од водећих зналаца, проф. др Бранислав Тодоровић (Машински факултет), дугогодишњи председник истоименог европског удружења и стални члан Међународног института за хлађење (у два наврата потпредседник), један од ретких истраживача са ових простора у улози главног уредника угледног научног часописа („Енерџи енд билдингс”, издавач чувени „Елсевир”).

У српској престоници је, дакле, завршна светковина у славу стогодишњице историјског заседања.

Зашто је важно надгледати грејање (и хлађење)?

У свакој домаћинској кући, а тако је и у држави, мора да се знају и прате трошкови утрошене количине енергије. Највећи део у свакој земљи односи грејање зграда и удео је, углавном, у свима сличан – око 40 одсто. У Србији је, међутим, нешто већи: процењује се да достиже до 50 одсто. Преостала половина потрошње односи се на индустрију и саобраћај. У апсолутним показатељима, међутим, код нас на грејање одлази више, чак и у поређењу с хладним скандинавским земљама.

Чиме се то објашњава?

Више је узрока томе. У Србији преовлађују старије зграде, и то је веома изражено захваљујући изузетном порасту грађења после Другог светског рата: највише педесетих и шездесетих година. Зидало се брзо да би се покриле потребе нових становника у градовима. Испитали смо стамбена здања озидана до 1981. у Београду која, иначе, чине две трећине укупне квадратуре постојећих. Годишње се на грејање и друге топлотне намене утроши, у просеку, до 100 процената више енергије него у земљама које више воде рачуна.

Шта предузети да се смање губици?

Да би се непотребни трошак свео на разумну меру, већину давно сазиданих зграда ваљало би енергетски побољшати (изоловати, поправити, чак променити прозоре). Улагање у то је веће него изградња нових термоцентрала, и у такве захвате се грађани појединачно не упуштају. Али има могућности за безболно смањење, наравно у скромнијем износу. Мора да се плаћа по утрошку, а не према квадратури. Увелико се уграђују мерачи. Слично је са увођењем саморегулишућих радијаторских вентила. У енергетској економији веома је важно снизити потрошњу струје за загревање, зато што се троструко смањује сагоревање угља.

Какве су нове зграде?

То није лако, ни друге земље нису много у том погледу урадиле. Разочаравајуће је да то што је домаћа наука и урадила, нико не користи јер није озакоњено. Ево и примера: грејна тела у новим зградама треба да буду мања од сличних из ранијих година. Код нас се још уграђују за подмиривање потреба на температурама нижим него што су садашње, а при томе се из вида губи свеопште отопљење. Истраживачки програм који потпомаже Министарство за науку Србије, под окриљем националног програма енергетске успешности, потврдило је да су спољашне температуре знатно више!

Има ли Европска унија некакве препоруке?

Европска унија је донела оквирне прописе с циљем да се потрошња за грејање у зградама, на које отпада 40 посто укупне енергетске потрошње, смањи за око 30 одсто. Свакој земљи је препоручено да се прилагоди властитим могућностима и изворима. Ми имамо и знања и умећа да у томе, чак, предњачимо, али завршни потез остаје на меродавнима који доносе уредбе и законе.

Како се свеопште отопљење одражава на грејање и хлађење?

(/slika2)Просечне температуре су у порасту, знатно су изнад ранијих и зими и лети; зато је у летњим месецима нужно да се зграде хладе. Уређаји за расхлађивање су доскора код нас уграђивани само у грађевине опште намене – хотеле, дворане, позоришта, биоскопе, робне куће; данас све више у већини зграда за становање. Зато је лети већа потрошња струје. У појединим европским земљама уводи се даљинско хлађење, слично даљинском грејању, којим се разводи хладна вода.

А у каквој је то сагласности са одрживим развојем?

Мање енергије за грејање значи мање загађење природе, мање се испушта угљен-диоксид и остало што није у складу с тзв. одрживим развојем. Другим речима, тежи се да природна околина буде што мање угрожена или, како се то каже, да је будућим поколењима оставимо онакву какву смо затекли. Када је у питању утицај грејања, као највећег потрошача енергије, том захтеву можемо да се приближимо. Али како заштитити природу, земљиште и воду, у ратовима широм света који обилно расипају енергију?