Није потребна Нобелова награда да би неко био срећан

Срећа је у секунди, како мислимо тада, како се осећамо. То су те секундице у којима удахнеш дубоко. Не треба ти Нобелова награда, нити титула на Вимблдону да би био срећан. Можда је довољна и једна ружа или чашица ракије, истакао је у „Политикином” подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” Ненад Јанковић – др Неле Карајлић, мултимедијални уметник, музичар, писац, глумац и композитор.

Он је нагласио да себе гледа као човека који је на почетку каријере и да су велике ствари које треба да уради негде испред.

– А на све ово што сам урадио до сада, као онај неимар у „Мосту на Жепи”, не окрећем се. Наравно да је доста тога остало иза мене и да је занимљиво. Доста је чудан читав тај опус, а није он био резултат неке моје жеље да будем такав какав сам на крају испао и да се бавим различитим уметностима којима сам се бавио. То није био мој циљ, него је једноставно живот тако режирао. Када човек погледа боље, дешавају вам се неке ствари које вам промене читав животни ток. А мени су то учиниле једна серија, једна плоча, једна књига. И то је негде правило и одређивало моју даљу путању. Када смо почињали да свирамо, почетком осамдесетих година прошлог века, нико од нас није мислио да ће се тиме озбиљно бавити. Ми смо сви били студенти, имали смо идеју да се окупимо и да својим песмама мало продрмамо јавност, да покушамо да променимо свет набоље. То нам је била основна идеја. Припадали смо панк генерацији која је имала идеју да добар бенд може да буде само онај који има један албум и који се после тог албума распадне. И наши највећи идоли тог времена „Секс пистолси” су управо то и направили. Направили су један албум који је потпуно променио читав ток популарне културе и музике, али после тога нису направили ништа. Да је мени неко рекао да ћу 45 година касније говорити у подкасту „Политике” о томе, ја бих те 1980. године рекао да је луд – истакао је др Неле Карајлић.

За хумор каже да је нешто чиме је бог даровао човека незаслужено и да он јесте на неки начин отклон од свега.

– Ја сам припадник оних људи који мисле да без хумора не сме бити ништа, па ни сахране. То је неки најљудскији вапај за животом, осмех и добар провод. Ја не волим иначе ни велика уметничка дела која немају неку дозу хумора. Наравно, уз изузетке, као што је рецимо Достојевски… Тешко да му је било смешно док је писао своје књиге. Али, рецимо, чак и код нашег Иве Андрића можете да нађете у неким делима, иако га доживљавам као замишљеног чикицу, неку одређену „провалу”. Мој највећи идол је свакако Радоје Домановић, јер је он цео свој опус и сва своја дела и генијалне приче саздао од хумора. Када је реч о филмовима, није важно који је жанр неки филм, да ли је овакав или онакав, да ли је блокбастер или нека јефтина продукција, мени је јако важно да има хумора. И у тим најозбиљнијим филмовима где гину стотине хиљада људи и где су наши јунаци увек на ивици живота и смрти, као што је рецимо филм „Кум”, постоји оно нешто занимљиво, када један глумац каже другом да му нуди понуду коју не може да одбије. И видите да је у питању онај слаткасти медитерански хумор – сматра Карајлић.

Његова књига „Фајронт у Сарајеву” је наишла на позитивне критике читалаца, а с друге стране његов одлазак из Сарајева у Београд 1992. године неки људи оцењују као „фајронт”, сматрајући да је требао да остане.

– Легитимно је да људи имају своје мишљење. Ја сам ту одлуку донео на основу свега онога што сам предвидео да ће се догодити. И, нажалост, био сам у праву, а то што сам предвиђао – људи су видели у „Топ-листи надреалиста”, тако да нема лажи, нема преваре. А с друге стране, књига „Фајронт у Сарајеву” све је само није фајронт, него је испала почетак моје књижевне ангажованости, јер њен успех ми је улио додатно самопоуздање и дао је сигнал мојој издавачкој кући „Лагуна” да наставим даље. И онда сам након „Фајронта” написао још три књиге, тако да сам на неки начин постао писац. Иако не волим за себе да кажем ништа конкретно, ја имам толико Нелета у својој глави да бих сам одавно превазишао све могуће врсте шизофреније. Један од њих, један Неле који живи у мојој глави је тај који пише књиге и тај „Фајронт у Сарајеву” је за мене био заиста велико изненађење. Био сам уверен да имам неку своју тврдоћу према публици која је пратила читав мој рад од раних осамдесетих година прошлог века до 2014, кад је „Фајронт” написан. Али нисам имао ни једну једину претпоставку да би се то могло претворити у бестселер. А „Фајронт” то јесте. Мислим да је то зато што су у „Фајронту” обрађени сви могући митови старе Југославије, од ње саме, преко друга Тита, рокенрола, популарне културе, града Сарајева. То је Периклово доба наше културе и нарочито мог рада – каже гост нашег подкаста.

На питање шта му замерају у Сарајеву, он одговара да је то нешто неизлечиво.

– Ту постоји један проблем идентитета, да се нешто што се успостављало у току те експлозије популарне културе у Сарајеву у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века више ту не налази. И тај идентитет је неопходно пронаћи да би се заборавио Неле. Да ли је постојало нешто друго што је имало исто такав јак одјек у Југославији, односно како данас кажемо у региону, на мене вероватно нико не би ни помислио јер ја сам био само у једном од десет хиљада малих бендова који су свирали по Југославији и један од десет хиљада као бајаги глумаца који изводе своје керефеке на телевизији и на филму. Међутим, идентитет је много тешка ствар да се изгради. Сведоци смо помаме језика, тако да испада да сада знам једно шест страних језика, да говорим флуентно, о чему смо ми правили скеч још пре него што је та хистерија у вези с именом језика почела, и то још док се тај језик звао српскохрватски. Тако да је језик један од елемената идентитета. Све је то процес, ништа ту сад ми не можемо убрзати. Али неке ствари се померају у неком правцу. Одређени делови бивше Југославије почели су да имају неки јачи осећај самог себе, па је аутоматски комуникација са њима много лакша. Не бих сад улазио у директну политику. Надам се да ће комуникација бити нормална и да ће сви заборавити Нелета и чињеницу да је он, не знам којег априла 1992. напустио град – истиче наш саговорник и додаје да је свестан да је у време док је живео у Сарајеву био антизвезда по природи ствари, јер је „Забрањено пушење” био једини бенд у историји рок музике који нема свој лого и визуелни идентитет.

– А толико нам је био јак визуелни идентитет без иједног организованог и плаћеног дизајнера. Али тај град је имао два пута у својој историји ту врсту експлозије. То је било време Младе Босне у другој деценији 20. века и експлозија рок музике, односно популарне културе седамдесетих и осамдесетих и тај нови примитивизам је био значајан толико што је Сарајево ставило у центар света и то је била наша најважнија уметничка акција коју смо успели да урадимо. Урадили смо то да се сви велики светски догађаји нарочито у „Топ-листи надреалиста” дешавају баш у Сарајеву. И да ту буду и председник Америке, председник Русије, ванземаљац, Аристотел, да сви они говоре чаршијским жаргоном. Захваљујући томе Сарајлије су стварно помислиле да су центар света, али касно им је било речено да је то била шала „Топ-листе надреалиста” – додао је наш саговорник.

Жеља му је да трилогија коју је написао, „Солунска 28”, доживи екранизацију.

– Кад сам дошао у Београд као избеглица, јавили су ми рођаци да сам један од власника куће у Солунској улици на броју 28, коју је изградио мој прадеда пре 100 година. И, наравно, ја у тој кући нисам ниједном заноћио јер је било пуно претендената. И било је и усељених станара. То је било оно време када држава одреди колико ће људи живети на одређеном простору. То је била главна инспирација да почнем да пишем причу о Солунској 28. Постоји идеја и да се направи озбиљна рок опера или неки Бродвејски спектакл о маршалу Јосипу Брозу Титу. Тито је на неки начин био симбол свог времена када је популарна култура код нас доживела своје златно доба, иако је суштински оно најбоље снимљено после његове смрти. Прича о њему била би у ствари један пролаз кроз популарну културу – додаје Карајлић.

Популарност је имала и представа „ФБИ – досије Тесла”.

– Нажалост, та представа није могла да одржава сама себе. То је било нереално и како смо испуцали донације, онда смо се на неки начин и угасили. Али знали смо да ће то тако бити. Нисмо ушли у то са идејом да ће се играти вечно. Немогуће је била скупа продукција. Једино што би могло да се направи то је да се на неки начин смањи на неку меру и да се постави у неком нормалном позоришту. Ми смо играли у СНП, играли смо у дворани „Борик” у Бањалуци и играли смо у Сава центру – појашњава гост нашег подкаста.

Он је говорио и о томе да је највећи број наступа имао у Паризу, да му је било интересантно што је недавно гостовао у Парохијском дому у Љубљани, да је читав бенд „Забрањеног пушења” више волео после концерата да преспава код другара него у скупим хотелима, шта ће нам донети вештачка интелигенција, о томе како је некада цар био онај ко зна стихове Неруде, а данас онај ко вози скуп аутомобил, али и о сусретима са чувеном фудбалером Дијегом Марадоном…

Протеклу годину наш гост би желео да „закључа” и баци кључ кроз прозор, јер сматра да му није остала у лепом сећању.

– Не знам ни шта ће нам 2025. година донети јер се цео свет налази на ивици рата, а знамо да је једино избегнут рат добијен рат. Најважније је да нам се не догоди рат јер онда је све ово остало бесмислено. Што се личног аспекта тиче, у међувремену сам постао деда, па је то, ипак, највећи успех који сам постигао у животу. Ништа није мерљиво с тим. А ту је и галерија „Сањај”, која је на неки начин наш егзил. То је неко место у коме гајимо светлост, уметност која има неку своју аутентичност. Нема великог града без малих галерија. Јер ако хоћете да имате озбиљан град онда морате имати и то. Мени је драго да се на неки начин тај галеријски живот артикулише, да су све галерије Београда успеле у прошлој години да направе доста добрих изложби, да продрмају мало јавност и да су, ако ништа друго, та отварања препуна људи, и то младих људи. И то је велики напредак – појаснио је Карајлић.

У 2025. години гост нашег подкаста је грађанима пожелео да пазе здравље, то је најважније, јер џабе је све ако је човек болестан.

– А како каже мој друг: „Ма пусти здравље, да је мало пара, па нека сам мало и прехлађен” – закључио је гост нашег подкаста.

Смрт брата – непрепричљив шок

Један од најтежих тренутака у животу за нашег саговорника била је смрт брата 2019. године.

– То је непрепричљив шок, немам ту неке речи. Ако будем имао, написаћу најбољи роман свих времена, јер је тешко ако умете да нађете те речи које описују бол и оно нешто што вам се догоди кад вам неко тако драг оде. Човек увек криви себе кад неко тако оде, јер стално мисли да је он можда требао, односно мислим да сам можда требао нешто да учиним да се то не би догодило. Али утешно је рећи да како време тече, тако сви они који су нас напустили остају у вашем сећању, у вашем срцу, само у оним најлепшим облицима и оним најлепшим тренуцима по којима их памтите. Нећете више никад запамтити неке ружне тренутке, остаће вам само они лепи тренуци… И на крају крајева, ми ћемо их срести, не можемо проћи мимо тога. Као што каже Јован Јовановић Змај у једној од својих песама, у песми мртвима – „Чак и да тамо не постоји ништа, ми ћемо бити заједно”.

Због срца оставио цигарете

Када је доживео инфаркт срца, наш гост је морао да промени начин живота. Како каже, најпре је морао да остави пушење цигарета.

– Имао сам проблем са срцем и мој брат је имао проблем са срцем, а кад сам први пут у животу био у Прахову, у једном малом селу на Дунаву, и кад сам наишао на људе који су познавали мог прадеду, онда ми је један од њих који је био најбољи познавалац Прахова и његове историје рекао да је и наш прадеда умро малтене исто као и мој брат, пао је насред цесте. А то су, вероватно, најлакше смрти у смислу да никога да малтретираш ако се разболиш, нити се ти малтретираш, него „цап” и у ципелама си. Држао сам се доста дуго одређеног нутриционистичког система, али сам попустио у међувремену. Нисам планирао да имам више свирке, али су ме „ђаволи” наговорили 2018. године да се вратим музици. Схватио сам да имам доста леп живот кад немам ту врсту притиска. Јер тај притисак је много тежак. Нисам ја то препознао, али јесте срце – истакао је Карајлић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ