Здање које дочекује планетарне лидере

Сада сте као у некој врсти временске капсуле, дошли сте у 1961. у пуном сјају, каже нам на почетку „шетње” кроз салоне и фоајее Палате „Србија” магистар Бранислав Михајлов, дипломирани историчар уметности, руководилац групе за заштиту, очување и презентацију културних добара при Управи за заједничке послове републичких органа. Ова импозантна грађевина и данас је здање у којем су дочекани неки од највећих светских државника. Само у току 2024. председник Александар Вучић овде је угостио председнике НР Кине Си Ђинпинга, Француске Емануела Макрона, немачког канцелара Олафа Шолца, председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен, Израела Исака Херцога, Турске Реџепа Тајипа Ердогана...

Овај споменик културе и својеврсни храм југословенске уметности неки још зову Палата Федерације или СИВ. Изграђен је за потребе некадашњег Савезног извршног већа, а свечано отворен 1961. приликом Прве конференције несврстаних. На конкурсу за зграду Председништва ФНРЈ победио је загребачки архитекта Владимир Поточњак, али је после његове смрти израда пројекта поверена београдском бироу „Стадион” и архитекти Михаилу Јанковићу.

У здању је своје место нашло шест салона, микромузеја народа и народности Југославије, три сале, 13 конференцијских сала, 744 канцеларије. „Свих 65.000 квадрата Палате данас је попуњено, она функционише у пуном капацитету и, као што се може видети, високи су стандарди одржавања и чувања не само уметничких дела него и укупног простора”, истиче Михајлов. Полазна тачка приликом обиласка била нам је комплекс председничког кабинета некадашњег председника Југославије Јосипа Броза Тита, с чије десне стране је кабинет Едварда Кардеља, док је у левом краку радио Александар Ранковић.

Данас је све то простор намењен институцији председника Републике Србије, у склопу којег је салон за примање акредитива амбасадора који долазе у нашу земљу. Упућујемо се у централни хол, потом у салоне и фоајее. „Овде је најзначајнија збирка 20. века, уметници светског ранга, који су освајали највеће награде. Тадашња држава је уметност котирала високо, брзо су схватили да је то средство којим ће се најбрже изградити имиџ нове државе”, прича саговорник. На том простору, који је у ствари музеј, изложени су експонати на истом месту где су постављени.

„Све је као 1961, када је одржано Прво заседање несврстаних. Имамо јасна упутства из нашег архива и тога се строго држимо. Ово је затворен објекат, Палата ’Србија’ је зграда Владе и Председништва Србије, а уметничке збирке у салонима и фоаејима показују се када дођу делегације највишег државног ранга. Међутим, у два наврата годишње отварамо врата Палате за грађане, крајем септембра, када су Дани европске културне баштине, и Музеји за 10, на пролеће”, каже Михајлов.

Показује нам у холу свечаног, централног дела мозаик Марија Прегеља „Сутјеска”, грандиозних димензија од 90 квадратних метара, који на драматичан начин приказује поворке рањеника и партизана, опасности од утапања, нападе вукова на колону с рањеницима. „Многа обраћања данас дешавају се управо испред тог мозаика”, каже Михајлов. Сваки тепих је такође уметничко дело и у одржавању и конзервацији они су највећи изазов, јер велика је фреквенција преко њих. Због тога се, додаје, ангажују најбољи стручњаци и конзерватори за текстил.

Михајлов открива да у Палати није било нигде петокраке, да су се оне налазиле само на заставама и грбовима, а након раскидања односа са Стаљином, Југославија је кренула путем интернационалног стила, у којем је и Палата. „Уметници су имали слободу да стварају и да изаберу теме које желе. Мозаик ’Сутјеска’ изгледа модерно и било је треме како ће Тито да реагује. Постоји прича да је Броз стао испред мозаика и да је рекао: ’Тачно тако се догодило’, а онда су сви одахнули”, сведочи Михајлов. Наглашава да је Палата успела да буде сјајна лична карта нове државе, као земље културе и уметности, која улаже у савремену архитектуру.

„Ово је први пример тотал дизајна у Југославији. За сваку слику и уметничко дело пројектовано је место, положај, тематика и величина, сваки комад намештаја носи свој дизајнерски потпис, све републике дале су најбоље материјале – дрво, камен... Једино је расвета рађена у бечкој радионици ’Бакалович’, а и та породица је југословенска”, каже Михајлов. У западном фоаеју поглед привлачи тескобна и мучна скулптура логорашице, дело српске вајарке Виде Јоцић. У близини подни мозаик Мила Милуновића представља историју развоја наоружања људске цивилизације. „Парира” таписерија Милана Коњовића „Композиција”, која дочарава победу змаја над аждајом, тј. над фашизмом, победу добра над злом.

Питамо има ли председник Србије Александар Вучић омиљени салон, а Михајлов каже да председник воли све салоне и да их „радо, онако домаћински, показује својим гостима”. Улазимо најпре у Македонски салон познат и као Црвени салон, у којем је мењан 1971. првобитни изглед. До тада је имао модеран, интернационални стил, али је промењен у оријентални, тако да су данас ту централни сто и низ полукружних гарнитура, софре, дрвени плафони као у старим богатијим македонским кућама.

Из њега прелазимо у Црногорски салон, који је према речима Михајлова, у арт смислу, по снази и компактности, један од најрепрезентативнијих, иако је по величини мањи. Идејно решење је инспирисано временом владавине Петра Петровића Његоша, чему сведочи скулптура „Портрет Црногорца”, заправо портрет Његоша. „Све је ту интересантно, од црвеног морачког камена до мозаика Бранка Филиповића Фила – ’Потапање брода Загреб’ или ’Ловћен’”, каже Михајлов. Подсећа како су црногорски поручници Спасић и Машера када је Југославија капитулирала одлучили да не напуштају брод, минирали су га, „салутирали и отишли у историју”. Једини су војници из Другог светског рата које су одликовали и југословенска Краљевска влада у Лондону и Броз.

Потом је ту Словеначки салон, интересантан по кристалним тубама које су асоцијација на сталактите из Постојинске јаме, а, како наводи Михајлов, када има струјања ваздуха, чују се дивни звуци. Салон има бетонске елементе на зиду, плафоне с фурниром, занимљив је и детаљ с мотивом идријске чипке на столовима.

Како смо крочили у Српски салон, примећујемо да је много већи од осталих. Михајлов каже да је, уз салу Југославије, највећи, јер је брачни пар Броз ту дочекивао највеће државнике тог времена. Ту су ручавали Никсон, Картер, краљица Елизабета, дански краљевски пар... „Свако ко је био значајан на политичкој карти света у време Броза био је за тим столом у Српском салону, који је имао функцију да се, када треба, прошири Салон ’Југославија’. Тада су се отварала шестокрилна врата и спајале су се те две сале. Три тепиха Лазара Вујаклије највреднија су у Палати. Централни представља централну Србију, а два са страна Војводину и Косово и Метохију. Ручно су рађени у пиротској ткаоници и садрже 40.000 чворова по квадратном метру”, објашњава Михајлов.

Ту су и два бронзана стуба аутора Ратомира Ратка Стојадиновића, по угледу на Трајанов стуб у Риму, а који хронолошки приказују на бакарном лиму догађаје од 1804. до краја Другог светског рата. „Победа се завршава Југословеном са голубом у левој руци и сунцем изнад десног рамена, нема петокраке. Сунце је изабрано да буде симбол нове владе и провлачи се као лајтмотив”, наглашава Михајлов.

Додаје да Салон Босне и Херцеговине данас има другу намену, као прес-сала Владе Србије, па ту није потпуно оригинална поставка. У том салону, каже, суптилније је представљено наслеђе, на поду, зидовима, жардињерама, лустеру има бакра као асоцијације на кујунџијске занате, Башчаршију. Броз је, како чујемо од саговорника, највише волео ту просторију. „Ту су се одржавали најважнији разговори тет-а-тет”, каже Михајлов.

Хрватски салон, који се назива и Кристални, одувек је, као и данас, био трпезарија за пријеме, ручкове, догађаје највишег ранга. Лустер се протеже целом дужином. Посебну вредност има, истиче Михајлов, таписерија са приказом градова хрватске ауторке Јагоде Буић, најпознатије у свету по таписеријама и скулптурама у текстилу. Ту је и импозантна фреска сликара Отона Глихе, а приказана је хрватска громача и суво растиње. То је, према неким историчарима уметности, једно од највреднијих дела у Палати.

У источном холу налазе се и дела Ђорђа Андрејевића Куна, који је овековечио необичне тренутке с краја Другог светског рата, као што је колона у ходу. Интернационално најпознатија слика у Палати је „Но пасаран”, тема из Шпанског грађанског рата. Како каже наш саговорник, када је била делегација Шпаније, врло је емотивно реаговала на начин како дело чувамо као део своје, али и њихове историје. У том холу је и најтужнија слика – стрељање породице.

„Таписерија је била јако значајна техника у то време, а ту се налазе веома вредни примерци, између осталих рад Бошка Петровића, затим Лазара Вујаклије и његово ’Сунце’, поново тај мотив сунца као симбол нове младе државе, Зора Чолаковић, која је представила своје и страдање сопственог народа”, прича нам Михајлов док упијамо сву лепоту са зидова.

Једини изложен поклон је сат генералног секретара УН Хавијера Переза де Куељара поклоњен председнику Председништва Лазару Мојсеву, а посвећен рођењу петомилијардитог становника на планети. Михајлов открива да сат и даље мери светску популацију са неким мањим одступањима, али да је, када је избио грађански рат у Југославији, престао да броји југословенску популацију. Остављен је тако иако се може поправити.

Салон „Југославија”, највећа и најрепрезентативнија просторија, има елипсасти сто из времена Прве конференције несврстаних. Лустер-купола одузима дах. Када је настао био је највећи на свету, са девет тона, пречником од 18 метара и више од 2.500 сијалица, а дневна светлост се прелама кроз кристале. Позлаћен је техником која се користила у нашим средњовековним фрескама. Како Михајлов каже, није нађено да постоји већи лустер овог типа на свету. Овде је слика Лазара Вујаклије „Свечано – Путевима нове Југославије”, а Михајлов открива да је данас веома порасла заинтересованост за његов рад и да историчари уметности из целог света проучавају његов графицизам. Испраћа нас, такође, фантастична слика Петра Лубарде „Лет у космос”, а ту је и на 150 квадрата мозаик, триптих Младена Србиновића. 

Допринос Сандре Весић Тесле

Бранислав Михајлов посебно истиче немерљив допринос колегинице, историчарке уметности и кустоса Сандре Весић Тесле, која је, када је пре деценију дошла, затекла веома лоше стање. Како истиче наш саговорник, захваљујући њеној снази, стручности и вољи дошло се до ових резултата да Палата буде у пуном сјају.