Бити храбар данас у Србији

Дуго већ у Србији траје борба за право свакога да слободно, без страха, изнесе своје мишљење. Исто толико и залагање за владавину права, да закон важи подједнако за све. Зашто је нешто што би требало да буде нормално и што ником није спорно, тако кажу, прерасло у непрестану борбу? Зато што, по овим борцима, изражавати се слободно значи делити њихово мишљење. Ко мисли другачије, у најбољем случају је уплашен човек, кога треба ослободити, колико год се он томе опирао. Ако се у том „ослобађању” прекрши закон, не може се одговарати. Ипак је то борба за слободу.

У овакво схватање слободе изражавања и владавине права највећих бораца за те „европске вредности” могли смо се уверити много пута до сада, али у овим данима студентских и других протеста, јасније се види. Према тренутним мерилима ових бораца, слободан је само онај човек који подржава оне студенте који блокирају факултете и свим срцем их бодри да, како кажу, издрже и изборе се за испуњење својих захтева. Којих тачно захтева? Онај ко поставља ово питање, по наведеним критеријумима, јесте несвесно биће, противник „наше младости”, која је, како рече један професор, показала огромну храброст да се бори за своју будућност у овој земљи. Студенти се боре, тумачи њихове идеје професор, против оних који су отели државу, уништили институције, против медијског мрака, за владавину права, за то да свако одговара за своја (не)дела, за слободне медије... Професор је поносан на „те младе људе, сви су положили најважнији испит у животу”.

Док га, ових дана, нису учинили поносним, професор-тумач био је страшно љут на студенте што се не буне против „узурпаторске власти”, објашњавао им јавно да треба да се освесте и у томе имао подршку извесног броја колега истомишљеника. Сада, пун поноса, бодри „освешћене” студенте да издрже. У чему и до када? Пленуми још нису срочили. Политичари и „независни” интелектуалци и многи који бодре студенте у „издржавању”, све чешће се оглашавају објашњењима шта би требало да буде на крају – смена „узурпаторске, диктаторске власти”. Слобода. Међутим, код нас је и слобода постала релативан појам. „Ослободиоци” кажу да људи ћуте из страха од власти. Може бити. Али има и оних, није их мало, који су, примери сведоче, у страху од „ослободилаца”.

Недавно смо у директном преносу могли да видимо демонстранте на, како су објавили „професионални” медији, студентском протесту испред РТС-а, који су терали новинарку „Информера” са тог скупа, али јој практично нису дозволили да оде. Док је покушавала да се извуче, пратили су је у стопу, уносили јој се у лице, викали, гурали је... Била је то врло мучна сцена, толико мучна да је једна Београђанка изашла из зграде и позвала новинарку да се склони унутра. Једва је успела да затвори врата иза ње, будући да су „мирни” демонстранти покушавали да уђу. Ова Београђанка имала је довољно храбрости да изађе на улицу и помогне Бранки Лазић, али је дала све од себе да остане анонимна. Покрила је главу капуљачом и чим је затворила врата брзо побегла уз степенице. Уплашила се реакције власти? Неће бити. Овај догађај био је страшно забаван „професионалним” медијима, новинарска удружења нису видела ама баш никав проблем, а још мање им је пало на памет да се огласе неким макар протоколарним саопштењем. Да се у оваквој ситуацији нашао неки „професионални” новинар, огласила би се не само наша, него сва светска новинарска удружења, европарламентарци, Стејт департмент...

Професор Слободан Антонић, под својим именом, написао је текст „Никоме не бити корисни идиот”, где је навео да је његово „поколење у четири наврата било у прилици политички, па и животно изманипулисано”. Пише: „Но, научио сам лекцију. Трећи пут већ нисам падао на приче ’само да ови оду’. Одмах сам гледао ко треба да дође.” Писао је о „луксембуршким медијима”, студентским протестима, аутошовинизму... Изнео човек, оштар критичар власти, своје мишљење и доживео да буде „звезда” у „професионалним” медијима, где колумниста пише да га је Антонићев текст „дубоко погодио и узнемирио” и истиче: „Колико је потребно књига прочитати, написати, предавања одржати и слушати испита да би релативно функционална особа схватила да проблем друштва нису корисни идиоти, већ они други идиоти који уништавају сопствену земљу, бесомучно је пљачкају и гуше сваки могући демократски потенцијал.” Много је тога колумниста спочитао Антонићу и, као и увек кад му се не свиђа нечије мишљење, све то „бираним” речима срочио.

Слично Антонићу, прошао је, не први пут, амерички амбасадор Кристофер Хил, који је рекао да се „Србија креће у правом смеру”. Одмах је рекао да ће „неки људи имати велики проблем с тим одговором, али кад имате перспективу коју сам ја имао, да сте одсутни и да се вратите, видите да је то држава која има амбицију”. Хил каже да види земљу „у којој све више људи може да испуни своје личне амбиције и националне тиме што су овде, сматрам да је то охрабрујуће”. Констатовао је: „Сигуран сам да ћу због овога добити поруке мржње, али мислим да Србија иде у правом смеру. Морате да се упоредите с другим земљама да бисте разумели зашто верујем да идете у правом смеру.” И није дуго чекао на ново писмо лидера ССП-а Драгана Ђиласа. У оном првом му је објаснио шта се од њега очекивало да уради, а у овом га пита да ли, између осталог, „жмури на оно што режим ради, због уносних послова америчких компанија у Србији”, наводи да „они који су будућност Србије блокирају факултете, иако их власт оптужује да су под утицајем страних обавештајних служби, иако их БИА позива на разговоре”. Пише и да је Хил разочарао људе овде и да нико од њега није тражио помоћ и да се не меша у наше унутрашње ствари... Дугачко је то писмо.

Антонић, сасвим сигурно, неће одустати од изношења свог мишљења, колико год то „узнемиравало” колумнисту и његове истомишљенике. Да је размишљао шта ће рећи колумниста, не би ни написао текст. Ни овај, ни многе друге, који су такође били баш „узнемирујући”. Данас је у Србији то велика храброст, зато што су они који се с њим слажу тихи. Ћуте, страх их је порука на друштвеним мрежама, а и није фенси не бити безусловно уз „нашу младост”. Хилу је, шта год рекао, сасвим свеједно што ће његово мишљење изазвати „поруке мржње”, он је овде, што је и сам у истом интервјуу казао, да заступа интересе своје земље. Она анонимна Београђанка и даље ће давати све од себе да остане анонимна, да се не би нашла на оним списковима које, како сами изјављују, ових дана праве разни страначки лидери, и не само они. Спискове оних којима ће бити забрањено не само да износе шта мисле, неки ће, по списковима, у затвор, други ће остати без посла, неће моћи да се „ваде да су само радили свој посао”, а неки би могли да остану и без права гласа, уколико би се некако могао озаконити предлог глумице Весне Чипчић да се свима изнад 60–65 година забрани да гласају, младост има да одлучује. А младост као младост. Тек кад дође у ове године које Чипчићева помиње, или мало раније, научиће ону народну – да ми је ова памет, а оне године.