Миле Додик чека Доналда Трампа

Реконвалесцент Миле добио је прву рунду меча против Марфија, Шмита, Сене, Хариса, односно „плитке државе” у БиХ, која стоји иза судског процеса с циљем да председника Српске удаљи с функције пре ступања Трампа на дужност. Шта се догодило од прошле суботе?

Суд БиХ је у Лакташе послао шесточлани мултидисциплинарни тим Опште болнице „Абдулах Накаш” у Сарајеву да ипак прегледом пацијента провери оно што је Харис проценио само на основу папира. Уз најаву су се и појавили у дому Додикових и на Милетовом разголићеном трбуху констатовали осам свежих ожиљака од лапароскопске интервенције. Видно изненађени да није реч о симулацији, написали су супервештачење с типично босанским закључком „и по бабу и по амиџама”. Додику су дали више од Вранићеве једне хефте поштеде, а мање од београдска три месеца – шест хефти. Ономад на статусном рочишту, које је одржано без Додика, вештак др Харис суочио се са супервештаком др Самиром Ћустовићем (испред тима из Опште болнице), да се, као муслиман с муслиманом, уз арбитражу муслиманке Сене, договоре о боловању Србина Милорада. Др Харе није узмакао против шесторице колега, те је постао башчаршијска звезда, утолико више што су га Додикови адвокати ухватили да је на друштвеним мрежама пре неколико година псовао оптуженог и тиме показао пристрасност. Судиница Сена, међутим, дала је за право супервештацима и следеће рочиште заказала за 29. јануар, те заједно с њима тиме разочарала сарајевску публику: „Попустили су пред агресијом лекара из Београда, а на челу им је Предраг Пешко, академик САНУ, у којој је написан геноцидни Меморандум. „Сви су Срби малигни, били лекари или пацијенти, били ’босански Срби’ или ’Србијанци’”, јер су сви постали само Срби, из Српске или Србије.

Са српског становишта Суд БиХ, супервештаци и судиница Сена ипак су се бар ситно опоштенили. Да ли се код „добрих Бошњана” пробудио муслимански мерхаметлук или хећимска етика, или страх од Алаха џ. ш., или је добрине било мало у једног, али кад се помножи са шест, онда и претекне. Харе му је дао једну, а шесторка шест хефти! Но, кад се широкогруди Срби суоче с таквом добротом, било да је еснафска, ахбабска или комшијска, поново се распилаве: „Можда бисмо ипак могли опет заједно?” Уосталом, не би они сами никад били српски непријатељи и србомрсци да их нису други навратили на то.

Османлије су им за конверзију на ислам понудиле материјалне привилегије, а хришћанска сиротиња раја је била гладна, ваљало је прехранити децу. Калај им је опет понудио богумилску етногенезу, цркву босанску и писмо босанчицу да их ослободи од комплекса конверзије. НДХ их је навукла причом да су пољско цвеће хрватског народа. Онај муфтија, арапин из Каира Ел Хусеини намагарчио их је да се од усташа преметну у есесовце. Американци су их насукали обманом да су грађани и мултикултуралци. А они, невини и наивни, потрчали у балије, шуцкоре, усташе, СС, зелене беретке, пионире демократије и људских права под фесом и у димијама. Елем, нису они ништа криви, него су им све злотвори подваљивали.

Нису ли оптужени Алија и компанија прихватили подршку Ћосићевог Форума за слободу мишљења и говора на процесу 1984. и састанак с београдским интелектуалцима у „Холидеј ину” и српско-муслимански историјски споразум и Кутиљеров Лисабонски споразум и дејтонски устав. А није ни да нису знали у нека времена да буду боље комшије него иједни други и да заједно натенане кахвенишу, ракијају, мезете и егленишу, и нађу се и у белају једнако као и у рахатлуку. Што јест, јест. Но, увек се нађе неко са стране да нам се „по..ре у ћејф” заједништва и суживота. Охрабрују и апели Тарика Хаверића, Сулејмана Тихића, Бисере Силајџић, на здрав разум сународника, макар то било једном у десет година и мада без позитивног одјека. Најзад, и Андрић, на кога се тако често позивамо, написао је: „У Босни је танка линија између љубави и мржње.” Ерго, није је тешко прекорачити у оба смера.

Православни Срби истичу да су и босански муслимани и херцеговачки католици, потоњи Бошњаци и Хрвати у БиХ настали преверавањем с православља, па би онда могли и да им све халале у име заједничког порекла и живота у држави Немањића. Кад су већ то учинили Титови партизани и комунисти који су опет великом већином били Срби, зашто не би и ови савремени. Није да се и ова генерација Срба не труди: ауто-пут Београд–Сарајево, аеродром у Требињу, хидроцентрале на Дрини, а биле су и вакцине против ковида 19 и брашно за Горажде, подршка за српске општине у ФБиХ. Не би их задовољило чак ни да Србија званично каже да је извршила агресију на БиХ и геноцид у Сребреници. Ратне репарације би, машала, радо јамили, али помирење не.

Зашто?! Проблем је дубљи, историјски, културолошки, идентитетски. Они су знали да су верском конверзијом постали нешто друго, али ни сами нису знали да кажу шта. Ако више нису Срби, шта јесу? Иако су касније добили и нацију и државу и језик, нација им је променљивог имена и недовршена, држава на фртаљ Босне један кроз један несамоодржива, кровна БиХ нестабилна, фиктивни босански језик непрепознатљив. Све им је некако недовршено, несигурно, нестабилно, неодрживо. Главнина њиховог идентитета негативно је дефинисана у односу на Србе, у несрпству, у контрасрпству и у антисрпству, као негатив на филмској траци. Најзад, ту је и нарцизам малих разлика, који узајамне односе чини несношљивим. Било да су панисламисти или Бошњаци, Босанци или мултикултуралци, грађанисти или локални фронтмени колективног Запада, колико се међусобно разликују, толико су истовремено јединствени у антисрпству и не изувају Алијине авлијске нануле са две платформе и једном кожном пречагом. „Срби су лош народ”, „Све зло је увек долазило из Београда”, „Босна ће бити мирна кад Србија буде довољно слаба”, „Српска је привремено окупирана територија” итд. Непријатељи Срба су обавезно њихови пријатељи: Куртијеви Шиптари, Милови Монтенегрини, хрватски ратни ветерани, албански премијер Еди Рама. Подржавају рушење легалне и легитимне власти у Србији.

Због свега тога, нажалост, сумњам да је онај гест добре воље Суда БиХ, судинице Сене, супервештака Семира из сарајевске болнице да се реконвалесценту Додику продужи поштеда ствар муслиманског мерхаметлука, хећимске професионалности и етике. Марфи и Шмит, који нескривени иза сцене коло воде, нису муслимани и нису мерхаметли, али док су они пожуривали да се судски процес против Додика заврши пре него што се Трамп усели у Белу кућу и започне велико поспремање у Стејт департменту, новом председнику су дошли на поклоњење представници „Амазона”, „Гугла”, „Епла”, „Тиктока”, „Нетфликса”, који се на Форбсовој листи налазе близу већ његовог Илона Маска, тако да може комотно да делује и пре инаугурације. Елем, Бајденови дипломатски активисти на терену БиХ и домаће марионете изгубили су битку за време.

Време боловања истиче му десетак дана по Трамповој инаугурацији, а његови адвокати, након прекида суђења дужег од месец дана, имају право да траже обнову процеса и да га и даље отежу. Међутим, победа у једном сету није гаранција да је Додик добио меч. Нико још не зна каква ће бити конкретнија Трампова политика у БиХ, али сви се слажу: за Српску ће бити повољнија од Бајденове. Одјеци нове политике Беле куће неће брзо стићи у босанску забит балканске периферије америчке империје, али нова атмосфера се већ шири и међу потенцијалним добитницима и међу губитницима смене у Бијелој кући.

Најзад, постоје и неке краће и брже везе путем непротоколарних и неформалних личних контаката на маргини великих сусрета, не само међу пријатељима, него и међу непријатељима, приватне услуге. Они сигурно мисле на Путина и Орбана, а ја на Меланију, на ципеле из Градишке, на Зорана Јанковића, вечитог градоначелника Љубљане, на бившег председника Словеније Борута Пахора, који је Џаферовићу, Комшићу и Додику био предложио да се споразумно разведу, на чињеницу да је Словенија прва, можда и једина посткомунистичка земља која је добила безвизни режим са САД. Помогли би Словенци јер они, једини у обе Југославије, никада нису били Срби.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа