О безрезервној подршци студентима

У  ове наше дане, какао би рекао песник Владислав Петковић Дис, толики су интелектуалци, спортисти, глумци и ини подржали студенте. Уз тај чин подршке по правилу иде образложење – а кога другог да подржимо (нећемо ваљда режим) већ младост, нашу будућност која се, боже мој, бори за право и правду. При том се они наравно не изјашњавају које студенте подржавају, већину или мањину, оне који протестују или оне који би да обављају своје студентске обавезе. По тим њиховим изјавама не подржати студенте је нонсенс, aли тај став је мало зачуђујући јер подсећа на својевремено веровање у непогрешивост радничке класе, још боље њене авангарде.

И сам сам био студент (апсолвент 1968), потом средњошколски професор, службеник, напокон професор универзитета. Од те шездесет и осме године пратила ме је морално-политичка неподобност чак и пошто је формално укинута. Она је вероватно мало била појачана око 5. октобра, јер се нисам предавао штрајковању. Ни у тадашњу власт нисам баш био заљубљен, али нисам могао да верујем у приче неких својих колега који су говорили – само да срушимо Слобу па ће нас Запад засути парама. Подразумевало се да ће они и даље вредно да раде како бисмо ми уживали.

Своје студенте тада нисам подучавао нити да буду уз власт али ни против власти, јер то и није био мој посао. Никада нисам мислио да су студенти a priori и увек у праву, нити им никаква, да је назовем божанска сила, то право даје. А када им је та подршка долазила из неке идеолошке, политичке равни, па можда и од неке подземне силе, био сам забринут за ту бунтовну младост због њене неискварености али и подложности манипулацијама.

Поред популарних личности од којих се тражи бланко подршка студентима, исти захтев се неретко упућује и њиховим професорима. Сматра се да су и они безрезервно обавезни да подржавају своје студенте. Верује се да је то аксиом и врхунски морални став. При том се не каже да су студенти непогрешиви, то се вазда подразумева. Студенте Студенте треба подржати и онда када праве глупости, што нико наравно не каже, али се и то подразумева. Студенте треба подржати највише онда када руше власт.

То студентима треба опростити, јер после једног режима обавезно долази неки други. Грубо речено, држава не може да постоји без неког режима. Државне власти су измењиве, што је добро, али није добро што си и државе пропадљиве. Живео сам у свету где су се бар две државе, које сам волео, срушиле, додуше не никаквом заслугом студената. Не бих волео да то буде и са трећом, уз студентску помоћ, јер ми се чини да је тамо, на северу, све почело и да је север Србије на најжешћем удару. Искуство нас учи, да ако је неки политичар то некоме обећао, ако и када дође на власт, мораће да испуни обећање или зло њему.

Појмови право и правда, односно стање на које они упућују, веома су заводљиви за младу генерацију, али ни свима другима не би требали да буду страни. Али нису само данашњи студенти сасвим оправдано заговорници остварења тих етичко-политичких идеала. Пре њих, што они због својих младих година сигурно не знају, Слободану Милошевићу су, као ваљда ниједном владаоцу, уста била пуна правде и истине, на њих се позивао, за њих се борио, па знамо како је завршио.

Али пошто је ово текст о томе и да ли сви професори треба безрезервно да буду уз своје ученике, ја бих, имајући у виду наше историјско искуство, морао да одговорим потврдно, али уз извесно ограничење; само у једном случају. А такав случај смо већ имали као веома трагичну али и узвишену парадигму и то у Крагујевцу 21. октобра 1941. године. Никад нам се више не поновила. Она упућује на то да уз ученике и студенте треба бити безрезервно само када непријатељи стрељају. Једино тада таква подршка није и не може бити никакав лов у мутном. Напротив.

Аутор је редовни професор Филозофског факултета у Нишу у пензији