С „кратком клупом” не можемо далеко

Нова година је, сама по себи, ковачница жеља. То је прилика да и у спорту пустимо машти на вољу, али, реално, шта мала Србија може у односу на остатак света. На пример, у најважнијој споредној ствари на свету, како је уобичајено да се каже за фудбал.

Од када је самостална држава, њена фудбалска репрезентација ниједном није прошла даље од пријемног испита. Из девет покушаја је пала на више од пола. Није се уписала на Светско првенство 2014. и на европска 2008, 2012, 2016. и 2021.

А и кад се дочепала позивнице, увек је била међу оним сватовима за које није било места за главном софром, него међу онима који би се, после краћег бављења у дворишту, разишли својим кућама. Од свих тих рузмарина на реверу само нам је један прирастао за срце – онај што подсећа на победу против Немачке у Јужној Африци 2010. То је, на нашу жалост, само мрвица од торти сервираних за заједнички сто, а којима су се осладили други.Чак ни предјело готово да нисмо окусили. На светским првенствима је репрезентација Србије одиграла девет утакмица (ако се придода и шампионат света 2006, на коме се звала Србија и Црна Гора, али су играли само наши држављани, онда 12) и добила укупно само две (радовали смо се још само против Костарике 2018. у Русији). С европских првенстава ниједна суза радосница. Једно једино учешће, и то прошле године, без иједног потпуног успеха.

Дакле, на 15 мегдана (ако се рачуна и она са штитом СЦГ) само две победе. У седлу смо остали још три пута (једном нерешено на светском првенству и два пута на европском), а оборени смо с коња чак 10 пута!

Нису боље пролазили ни клубови као наши заточници на Уефиним турнирима, иако своје редове све више попуњавају најамницима из других држава. У Звездином накиту светлуцају победе у Лиги шампиона против Ливерпула (2:0 у јесен 2018) и Штутгарта (5:1 при крају године коју само што смо испратили). Кад се отвори, та кутија измами још понеки уздах (на пример због 2:2 и 1:1 у шеснаестини финала Лиге Европе против Милана 2021) и пробада на месту старих ожиљака, којих је као тетоважа – превише.

Партизан, први финалиста Купа шампиона, који није са Запада (1966), у свој излог може да стави ремије с Андерлехтом, кад је 2010. на пенале ушао у Лигу шампиона и победе у оба меча против Келна у Лиги конференција. Како су се прошле године осушиле све наде у сва три европска такмичења чим је пружио руку ка њима још је у свежем сећању. Сада нам преостаје да се надамо да ће ТСЦ да настави путем којим је нишки Раднички 1982. стигао у полуфинале Купа Уефе.

Омиљена је изрека наших стручњака да „данас сви играју фудбал”. Али зашто га ми не играмо? Што су „сви” напредовали, а ми нисмо? Зашто смо дошли дотле да су наше перјанице највреднији трофеји у историји многих клубова, који немају ништа вредније да окаче на прса?

Ми у фудбалу маштамо да се примакнемо Европи уместо да је претекнемо. На то се не усуђујемо ни да помислимо. Али ако тај задатак не задамо себи, никада нећемо ни да га решимо. Амерички социолог Абрахам Маслов се прославио поставивши хијерархију људских потреба у облику пирамиде, а у сенци тога је остала његова мисао да је најважније да се постави питање, јер без њега нико не може да трага за одговором, па нема ни решења.

Ево неколико примера за то. Наши одбојкаши су 1996. освојили олимпијску бронзу, што је било равно чуду. Тадашњи председник савеза Боричић је, у тренуцима општенародног весеља због тога, смирено тврдио да то није зенит, него злато на следећим Олимпијским играма. И тако је и било. Потом је, када дословно нисмо имали женску репрезентацију, изјавио да је следећи циљ да и одбојкашице освајају медаље. Остварило се и то.

Ми смо сами себе ментално спутали. Не размишљамо којим путем да стигнемо до највишег циља, него копирамо друге и зато што их подражавамо никада нећемо да будемо бољи од оних од којих преписујемо.

Из неког разлога, ваљда се то прелива из других, важнијих делатности, сопствени ум не пуштамо ни на клупу за резерве. И не помишљамо да, што се каже, „дамо допринос” развоју спорта у свету. Да оставимо неки траг. Ето, тамо неки момак из наше питоме равнице се осмелио да као дечак пусти машти на вољу, па се успео на врх НБА! А деценијама је било незамисливо да се неки Европљанин уздигне изнад Американаца. А сада је Јокић и тамо општеуважени професор кошарке. Његова тајна није у неким богомданим телесним одликама, него у домишљатости. Изишао је с гужве на друму и смело трасирао свој ауто-пут!

А то може у свему. На првом олимпијском турниру за рукометаше 1972. златну медаљу је освојила Југославија. Наши стручњаци су изненадили противнике „индијанцем”.

У фудбалу нам не пада на памет да будемо оригинални. Холанђани су од другоразредне европске фудбалске нације захваљујући „тоталном фудбалу” постали светска велесила, Барселона је својим спорим „тика-така” престигла сву фудбалску формулу 1.

У нашем ватерполу сматрају да их у животу одржавају само златне медаље. После последње утакмице на Олимпијским играма 1980. у Москви, у којој се решавало да ли ће олимпионик да буде СССР или Југославија, наши ватерполисти су се радовали. Њихов стратег Орлић их је питао зашто, а они су му одговорили зато што су освојили сребро. Прекорио их је: „Сребро сте освојили јуче, а данас сте изгубили злато.” Такво размишљање вуче напред, чак и кад заређају толико сушне године да изгледа да ће и базени да пресуше, као што је било између Олимпијских игара у Токију и Паризу.

У домаћем фудбалу су се опет досетили да поправљају систем такмичења. Нема основа да ће сада да буде успешније, него кад се са класичног двокружног бод-система прешло на бесмислени трећи део са две групе (од првог до осмог места и од деветог до шеснаестог), кад је Прва лига „унапређена” у Суперлигу, а Друга у Прву, кад је уведена обавеза да на игралишту буду такозвани бонус-играчи (тренутно двојица са највише 21 годином) и слични изуми.

Шта год да се одлучи, као и до сада, ништа неће да поправи стање уколико се не побољша игра. А ми нашу лигу доживљавамо као „развојну”, то јест расадник из кога ће менаџери у баште у иностранству да пресађују готово сваки пупољак који се овде појави. У исто време доводимо странце од којих су многи и у годинама и скупи.

Имамо ми умне главе, не само седе него и оне са чијих се чела још сливају грашке зноја с тек одиграних утакмица, али њихово знање или не користимо или их препустимо да сами лупају главу шта да раде као тренери. Нити је савез врховна команда, нити су клубови пукови на заједничким маневрима. Једноставно, свако је препуштен самом себи, па како се ко снађе.

Ако наставимо као до сада, не треба да се чудимо што учинак неће бити другачији. Да би био бољи, треба да подигнемо дурбин што се коначног циља тиче, да у школама фудбала калемимо кондицију (да имамо играче који могу не само да издрже ураганских 90 минута него и да их наметну) и интелигенцију (да имамо што више мислилаца, креатора) да би наша игра цветала, а не да се кида пред налетима противника.

Где деца да играју фудбал

Још у доба оне Југославије су се вајкали да градови остају без површина на којима су деца играла фудбал уз образложење да су и наши највећи асови фудбал учили на „пољанчету”. Сада је то још израженије и сви су дигли руке од тражења решења.

Зашто се савез не би заложио да у парковима буде неко травнато парче, ограђено да лопта не смета пролазницима и да не излеће на улицу, на коме би деца од најмањих ногу, уз помоћ и забаву родитеља, како се то некад говорило – „пикала лопту”? Исто тако и да клубови, поред својих стадиона, а и где год нађу погодно место, направе (и одржавају) бар најскромније игралиште на коме би играо за своју душу ко год хоће, па да као на длану виде ко у њиховом крају има смисла за фудбал.