Имамо медаља, а немамо базена

Србија јесте троструки узастопни олимпијски победник у ватерполу. Наша земља је на пливачком првенству Европе у Београду стигла до медаља, први пут од 2014. У синхроном пливању појавио се микс Контић–Мартиновић. У скоковима у воду Србија нема, за сада, потенцијал с обзиром на то да се талентовани Никола Параушић, чини се, повукао из приче.

То су факта која нашу земљу представљају као просечну силу у воденим спортовима. Тачније, скокове и синхроно бисмо могли да ставимо по страни, јер зависе од ретког појединачног учинка с времена на време. Ватерполо и пливање заслужују дубљу анализу у настојањима да остану у врху (ватерполо) или да му се приближе (пливање).

Пред тим савезима је ђаволски тежак посао. Олимпијско злато из Париза је прекинуло низ такмичења без медаља од 2021. и олимпијског тријумфа у Токију. Селектор Урош Стевановић је у 2023. и години за нама тражио начин да Србију врати на победнички колосек. Успео је то на најважнијем такмичењу, оном на којем велику ватерполо силу многи нису сматрали за састав кадар да освоји медаљу, а још мање да она буде најсјајнија. То се догодило и такав успех је омогућио организацији да лакше гледа у будућност, која, између осталог, доноси и Европско првенство почетком 2027. у Београдској арени.

Али то што ватерполисти раде је истинско чудо, потпуно несразмерно условима у којима се функционише. Довољно је поредити се са највећим ривалом Мађарском, па видети колико смо далеко од идеалног.

Србија нема навику пливања као саставног дела живота. Тако је и изградња базена ретко када приоритет. Ако велики број места има отворене објекте за пливање, далеко је мањи број оних који могу да се похвале базенима под кровом. У тој групи нису рецимо Чачак, Краљево, Врњачка Бања, поједини се, попут Бора, муче са одржавањем, неки нису за такмичарско дружење...

Београд нема изграђен базен, па биће томе пола века, а реновирања су уобичајена појава сваких десетак година. О проблемима Бањице све се зна, сада ће под катанац објекат на Дорћолу, чује се да своје умивање тражи и Ташмајдан, па базен на Новом Београду остаје једини објекат у којем могу да се упражњавају ватерполо и пливање, јер Врачар и Земун својим димензијама то нису и у жаргону се називају каде.

Србија има у овој сезони 29 активних клубова, али врло, врло мало оних који нису практично рекреативни састави. Квалитет струке је под знаком питања, посебно начин напредовања. Рад са млађим категоријама у огромном броју од тих 29 је склон импровизацији и то је оно што представља камен спотицања.

Јесте, Србија има резултате на међународној сцени када су млађе категорије у питању, али излазност и прелазак у високи квалитет је занемарљив. Некада је поред Партизана Војводина правила таленте (Пијетловићи, Митровић, Рађен, Вапенски), био је ту и Београд (Убовић, браћа Рашовић, Петковић, Вукићевић, Басара), остали су каскали. Сада нема ни Војводине, ни Београда, па Партизан и поред свих проблема с базеном, остаје локомотива воза, чији путници нису, нажалост, таквог квалитета на који би Србија могла да се ослони.

База је све мања. Недостатак система је ударац од којег се тешко опоравља. Неко је рекао боље икакав систем него никакав.

Јасно је да без објеката, струке, система ватерполо нема перспективу коју желимо. Уз то, хронични финансијски проблеми једноставно убијају. У великом броју клубова чланарина је главни мотор за функционисање, а ако платежна моћ посустане, посустаће и клубови.

Недавно покренута акција да ватерполо буде спорт од националног интереса даје наду да би држава финансирањем система који се тражи омогућила стабилност у положају Србије на светској сцени. Изградња базена, професионална организација бар десетак клубова, стручни рад по утврђеном програму, повратак у земљу српских тренера из иностранства и стварање квалитетних радника у клупској причи је неминовност ако се жели бекство од импровизације.

И ватерполо као спорт који је Србији донео највише медаља и пливање као базична дисциплина заслужују другачији третман од стране државе. Буџет који се годинама не мења и немање базена у довољној мери су камен на путу који се тешко заобилази.

Код пливања је ситуација другачија, јер се тек с времена на време појаве такмичари спремни за нешто више. Највећа имена Чавић, Стјепановић и Барна нису, будимо реални, производ српског система. Јер да он постоји, онда би из ко зна колико такмичара у млађим категоријама изашло много више оних који вреде. Изузетак је Лесковац. Србија је на Европском првенству на Дорћолу стигла до медаља (злато штафете и бронза Барне), али не смемо да заборавимо да је то, због близине Олимпијских игара, било такмичење без највећих имена. Не смемо да се заваравамо. И ту су новац, тренери, систем под знаком питања.

Ако желимо да ватерполо и пливање иду напред онда се враћамо толико поменутој речи систему која има своје подгрупе: објекти, струка, професионализација, спортски радници и на крају крајева неизбежни новац. Искреном анализом где је у том мозаику српски водени спортски живот и како га појачати, направити велики помак, па чак и по цену резултатских стагнирања је огроман задатак.

Његово решавање је животно питање за опстанак ватерпола у светском врху и долазак неких нових Чавића. У супротном Мађарска, која има све то, може без проблема да остаје без медаља на неким такмичењима свесна да има добро разрађен систем који не дозвољава велики пад.