Први холо-Србин

Не каже се узалудно да је најснажнија на свету идеја када дође њено време. Чежња и потреба за тродимензионалношћу у технолошком паноптикуму постоји скоро од почетка дигиталне ере. Идеју холограма је развио Денис Габор 1947. године, британска уметница Маргарет Бењан је 1970. прва започела са холографском уметношћу, а недавна истраживања Универзитета у Аризони су довела да открића полимера који омогућава брзо обнављање слике холограма.

Негде између ових упоришних тачака потраге за реалним светлосним тродимензионалним (3D) предметима или грчевитом потрагом за телесношћу у технологији, сместили су се бројни ситни плесни кораци по музици старих технолошких хитова. Ту се нашло места за британску фирму Musion (www.musion.co.uk), јединог произвођача комерцијалних холографских тродимензионалних система, укључујући први комерцијални холо-пројектор Eyeliner, али и за брзи развој индустријске употребе холограма који нас данас окружују на платним картицама, мобилним телефонима, кућној техници или паковањима калодонта, за Лабораторију за квантну оптику и ласере Института за физику у Земуну и нашег најистакнутијег холо-научника др Дејана Пантелића, за првог српског произвођача индустријских холограма фирму „Фотометрик” и за обновљено светско интересовање за холо-уметност (на пример,  www.holocentar.org).

Да не заборавимо првог холо-Србина, холографску пројекцију Михајла Пупина на прошлогодишњој прослави „Телекома”, коју је урадила већ поменута фирма Musion.

Холограми су и даље „прозори” у тродимензионални свет, који само виртуелно постоји иза површине на којој се пројектује, још зависе од компликованих и скупих техничких услова, од услова физичког окружења (тамне просторије, углови посматрања), а понајвише од човеку прирођеног стереоскопског вида. С друге стране, холографија је доживела кризу уметничких импулса од осамдесетих наовамо, пошто је проглашена неком врстом кича. Свакако да играрије са холограмима на „Епловим” мобилним телефонима не доприносе озбиљности и потенцијалном значају холографије. Далеко је још време холограма принцезе Леје из „Звезданих ратова” или да на холографској телевизији „присуствујемо” неком мечу Новака Ђоковића.

Али се помања исти образац који прати дигиталну технологију. Откриће негде загубљено у прошлости, па наново откривено када комерцијална потреба пронађе нове мотиве, котрљање кроз уметничке сфере и институције све док не пристигну пословне компаније, почетак употребе у медијима и индустрији забаве, па тек онда протезање на озбиљније области. А у свести људи, тај процес се креће од призивања техно-духова у тамним, закучастим собама уметности, преко невидљивог ширења кроз профану употребу, све до медијских сензација. Тако се у холографском облику на једном састанку појавио британски принц Чарлс, недавно позната америчка водитељка CNN-а усред Обама-Мекејн кампање, најпосле, и Mихајло Пупин у „Сава-центру”.

Дотични образац говори и о контраверзама у форумашкој јавности које прате и ову технологију. Споро и тегобно порађање нових технологија, па и холографске, није ништа ново. Сведоци смо подједнако чуда и изневерених нада. А дуготрајна неизвесност холографије само може да посведочи о огромном значају који има телесност за човека дигиталне ере.

Чини се да ће се и даљи развој кретати између два пола: холографије и виртуелних светова. Или је то једно те исто.