Лажне патриоте

Велики енглески лексикограф Самјуел Џонсон рекао је 1775. да је „патриотизам последње уточиште ниткова”. Опаску је забележио његов биограф Џејмс Босвел. Џонсон није осуђивао патриотизам као такав, већ оно што је сматрао „лажним патриотизмом”. Верујем да у актуелном контексту ово подједнако важи за данашње европатриоте. Европатриоте су они који сваког покушавају да убеде да „нема алтернативе” Европи и да спасење следује онима који то прихвате душом и срцем. Они не толеришу критике и неслагање.

Проблем ових евронационалиста је у томе што је, као и у Џонсоново време, њихов острашћени патриотизам шупаљ и лажан. Да је искрен био би заснован на демократским вредностима на којима је основана Европска унија – вредностима као што су владавина закона, поштовање људских и грађанских права, толеранција према другачијем мишљењу и поштовање транспaрентности у сваком процесу одлучивања. Ове вредности, међутим, поштују се по потреби и гурнуте су на маргину понашањем чланица ЕУ и њихових званичника и представника. Све је сведено на чисту жељу за влашћу.

Да бисте се уверили само погледајте како ови „бранитељи” ЕУ виде себе, своје противнике и саму ЕУ. На пример, интервју Жискара Дестена „Монду” 1992. када је рекао да су они који подржавају улазак Турске у ЕУ „противници Европске уније”. Можда ћете помислити да су се времена и ставови променили. Размислите још једном. За време побуне у муслиманском свету због увредљивих карикатура пророка Мухамеда у данским и другим европским новинама либански „Дејли стар” пренео је изјаву једног високог (неименованог) званичника ЕУ да је „све против Данске против Европе”.

Високи представници у Босни и Херцеговини су уз пуну подршку САД претворили ову државу у најаутократскији режим у Европи. Деловали су незаконито, осветољубиво и недемократски, демонстрирајући апсолутну моћ која је грађанима Босне ускратила њихова основна људска, уставна и грађанска права. Јавно су изнели аргумент да је свако ко се успротиви или доведе у опасност овај аутократски режим непријатељ Дејтонског споразума и у ширем смислу непријатељ Европе. Педи Ешдаун се дичио тиме што је користио ЕУ као парни ваљак да угуши свако противљење његовим диктатима и империјалистичким ћефовима. У својој књизи „Мачеви и плугови: Успостављање мира у 21. веку” хвали се како је користио Криса Патена да представи његову идеју о реформи полиције као „обавезну” и „неопходну” за улазак Босне у ЕУ. На страну то што је његов предлог централизоване полиције био у супротности и са полицијским структурама ЕУ (укључујући и његову британску) и са модерним полицијским стандардима који се све више заснивају на децентрализацији; свако ко се противио његовој идеји о реформи полиције био је по дефиницији „непријатељ ЕУ”.

Ако опет будете наишли на недавну изјаву француског амбасадора у Србији Жан-Франсоа Терала да је „Еулекс ЕУ и да свако ко је за ЕУ не може бити против Еулекса”, имајте на уму да она одражава опште уверење које преовладава међу бирократама и званичницима ЕУ. Да ли видите образац? Веома је једноставно постати непријатељ Европе – све што треба да урадите јесте да критикујете једног од ових лажних европских патриота или поставите питање шта заправо желе. Другим речима, ако се не слажете са њима, по дефиницији сте непријатељ. За време комунизма, комунисти су својим непријатељима лепили етикету „контрареволуционара” или „националиста”. Ништа није било горе од тог система, а данас вам дају епитет „антиевропљанина” или проверени појам „националисте”. Сада, као ни онда, ове етикете не значе ништа. Право значење је из онога што скривају. Иза ових етикета се крије један облик ароганције и нетолеранције који је уистину највећа претња демократији у Европи.

Тајна „доброг” Европљанина, по мишљењу оних који Европу бране најгласније и најстраственије, јесте у чињеници да морате бити попустљиви и пристајати на сваки захтев. То је облик слепе послушности коју су тражили стаљинисти и фашисти и коју бранитељи „постдемократског” света виде као темељ управљања и политичке стабилности.

Ови људи који су се сами миропомазали као „Европљани” зову себе „демократама” и „прогресивцима”. Некако ми се чини да им боље пристаје појам који је Самјуел Џонсон употребио за лажне патриоте – они су ниткови.