Стара буџетска памет

Министарство финансија урадило је свој део посла и предало влади у даљу надлежност Нацрт предлога буџета Србије за 2009. годину. Економски експерти имају бројне замерке на тај документ и сугестије влади шта да поправи.

За др Миодрага Зеца, професора економије на београдском Филозофском факултету, у припремању буџета, али и „паковању” његових основних ставки, све је исто као и многих минулих година. Професор Зец каже да држава још једном демонстрира жељу да реформише привреду и друштво, али не и себе. Отуда и стара филозофија буџета – планира се расходна, па онда приходна страна, али се не пипа у структуру јавне потрошње.

– Потрошили смо најмање три чисте милијарде евра од досадашње приватизације, продајући све што је иоле било вредно – банке, осигурање, цементаре, фабрике дувана… Али, с тим парама ништа опипљиво нисмо направили. То нам се све сада враћа као бумеранг – упозорава професор Зец и додаје да кључ за решавање нашег развојног проблема, а не приходне стране буџета, мора да буде поспешивање извозно оријентисане производње, а не намиривање плата све већег броја државних намештеника.

Директор Центра за слободно тржиште др Мирослав Прокопијевић, само на основу првих утисака понуђене верзије буџета, каже да предвиђено повећање расхода од десетак одсто није у овом часу одлучујућа чињеница. Суштина је, по њему, у нечем другом. Тај документ је прављен на основу процене раста бруто домаћег производа у 2009. од три до четири одсто, а лако нам се може догодити да буде – једва на нули.

С толиким, нереалним, планским очекивањима запашћемо, како тврди Прокопијевић, у двоструку замку – дефицит ће бити много већи од обећаних 1,5 одсто БДП, а инфлација изнад планираних осам одсто плус-минус два поена. Недопустиво је, каже Прокопијевић, да сиромашна земља каква је Србија само за плате својих „чиновника” троши 60 до 65 одсто буџета.

Нацрт предлога буџета за идућу годину, по оцени др Владимира Глигорова, истраживача у бечком Институту за међународна економска истраживања, заснива се на две веома климаве претпоставке – да ће раст БДП-а бити око три, а инфлација осам одсто. Нереално је, каже, очекивати да национални колач номинално порасте 11 одсто. Многе чињенице указују на то да је вероватнија нула или чак мањи пад привредне активности.

Инфлација би у 2009, због пада производње и потрошње, требало да буде мања, али јој такав тренд умногоме квари пад курса динара. Сви ће пожурити да нивелишу цене. Ако се, срећом, курс смири до краја ове године, има наде да и цене остану нешто мирније.

Глигоров се прибојава да могуће социјалне тензије, због пада запослености, најављене штедње и успоравања раста плата, не натерају државу да из буџета помаже потрошњу. То ће бити сигуран знак да су инвестиције прве на удару. „Треба видети шта ћемо данас јести, а за сутра ћемо се снаћи”, упозорава Глигоров додајући да ће се у таквом евентуалном сценарију финансирање развоја препустити међународним финансијским институцијама (Светској банци, Европској инвестиционој банци и Банци за обнову и развој).

Савет Глигорова влади јесте да одмах након првог тромесечја, ако се установи да је дошло до пада привредне активности, покрене ребаланс буџета, а од ММФ-а затражи проширење аранжмана и јача финансијска подршка.

-----------------------------------------------------------

Има наде

(/slika2)За Топлицу Спасојевића, првог човека компаније ИТМ, предложени Нацрт предлога буџета је добро избалансиран, али одржавање основних пропорција највише зависи од кредитне и финансијске подршке ММФ-а, ЕИБ-а и ЕБРД-а. Ако крену јавни радови на капиталним објектима, а са њима се покрене грађевинарство које подстиче развој чак 27 делатности, има наде да БДП буде око три одсто, а да дефицит не пређе 1,5 одсто бруто домаћег производа, како је договорено са Фондом.

Спасојевић такође очекује да мере наговештене штедње неће бити линеарне, а да ће на рачун неких грана, које се морају мало стрпети, подстицати они који вуку напред – наука, извозна привреда, капиталне инвестиције, трговина…

За Спасојевића је од великог значаја и постизање социјалног споразума између синдиката, правих послодаваца и владе око поделе одговорности и солидарности, не само у реализацији буџета, већ пре свега у ваљаном одговору на изазове светске финансијске кризе, рецесије и могућих последица по нас.