Пејс­меј­кер и пејс­меј­кер-син­дром

Ср­це по­се­ду­је вла­сти­ти елек­трич­ни си­стем ко­ји ре­гу­ли­ше ње­гов рад. Елек­трич­ни сиг­на­ли, на­зва­ни им­пул­си, кре­ћу из прет­ко­мо­ре и ши­ре се у ко­мо­ре ср­ца да под­стак­ну ср­ча­ни ми­шић и кре­не от­ку­цај. Али, на­ста­нак и кре­та­ње им­пул­са не­ка­да се по­ре­ме­те, по­не­кад и оште­ћен ср­ча­ни ми­шић ре­ме­ти от­ку­ца­је.

Да би се по­ре­ме­ће­ни от­ку­ца­ји ср­ца (успо­рен рад с ма­ње од 60 от­ку­ца­ја у ми­ну­ту, не­ре­дов­ни от­ку­ца­ји, вр­то­гла­ви­ца или не­све­сти­ца, кон­фу­зи­ја) нор­ма­ли­зо­ва­ли, од пре 65 го­ди­на осо­ба­ма се угра­ђу­ју ма­ли пот­ко­жни уре­ђа­ји на гру­ди­ма, пејс­меј­ке­ри, ко­ји по­мо­ћу ба­те­ри­је ства­ра­ју им­пул­се и елек­тро­да­ма (јед­на или ви­ше ла­ко са­ви­тљи­вих изо­ло­ва­них жи­ца) ша­љу у ср­це да обез­бе­де нор­мал­ну бр­зи­ну от­ку­ца­ја и рит­ми­чан рад.

Да­нас се нај­че­шће ко­ри­сте јед­но­ко­мор­ни (јед­на елек­тро­да сме­ште­на у де­сну ко­мо­ру, VVIR тип), прет­ко­мор­но-ко­мор­ни (две елек­тро­де: јед­на у де­сној прет­ко­мо­ри, дру­га у де­сној ко­мо­ри, DDDR тип) и дво­ко­мор­ни (јед­на у де­сној, дру­га у ле­вој ко­мо­ри) пејс­меј­ке­ри, а по­сто­је и бе­жич­ни. Пејс­меј­кер се му­шкар­ци­ма ко­ји су де­шња­ци угра­ди на ле­ву, а ле­во­ру­ки­ма на де­сну стра­ну груд­ног ко­ша. Же­на­ма се ре­дов­но угра­ђу­ју на де­сну стра­ну јер се на ле­вој по­не­кад сре­ће ано­ма­ли­ја крв­ног су­да. Од­лу­ку о ти­пу пејс­меј­ке­ра до­но­си кар­ди­о­лог ко­ји угра­ђу­је тај уре­ђај и ве­ћи­на их се при­др­жа­ва ста­ва да је DDDR тип у пред­но­сти над ста­ри­јим VVIR ти­пом (World J Car­diol 2024;16:644).

По­ре­ме­ћа­ји код уград­ње VVIR ти­па на­ста­ју, у ви­со­ком пр­о­цен­ту, због не­син­хро­ни­зо­ва­ног ра­да прет­ко­мо­ра и ко­мо­ра, што до­во­ди до пејс­меј­кер-син­дро­ма: па­да крв­ног при­ти­ска, умо­ра, па­до­ва, гу­бит­ка пам­ће­ња и кон­фу­зи­је. Уко­ли­ко су ти симп­то­ми ја­че из­ра­же­ни, кар­ди­о­лог од­лу­чу­је да из­ва­ди VVIR уре­ђај и по­ста­ви DDDR, али је по­ду­хват опа­сан уко­ли­ко иза пр­ве уград­ње пр­о­ђе го­ди­ну да­на. DDDR пру­жа син­хро­ни­зо­ван рад прет­ко­мо­ре и ко­мо­ре и ре­гу­ли­ше бр­зи­ну от­ку­ца­ја. Још ве­ћи на­пре­дак се из­гле­да по­сти­же по­ста­вља­њем ко­мор­не елек­тро­де на сре­ди­ну ме­ђу­ко­мор­не пре­гра­де, не у дно ко­мо­ре, али се тај ме­тод код нас још не из­во­ди.

Пр­о­сеч­на фа­брич­ка це­на ста­рог ти­па у Евро­пи је 120 аме­рич­ких до­ла­ра, а DDDR је око три пу­та ску­пљи. Ку­по­ви­ном ве­ли­ког бр­о­ја уре­ђа­ја до­би­ја се по­пуст. Здрав­стве­но оси­гу­ра­ње мо­гло би да тра­жи ве­ћу пар­ти­ци­па­ци­ју за но­ви­ји уре­ђај, ма­да це­на уре­ђа­ја не сме ути­ца­ти на од­лу­ку кар­ди­о­ло­га. По­раст ге­ри­ја­триј­ске по­пу­ла­ци­је по­ве­ћа­ва уград­ње пејс­меј­ке­ра; вре­де­ло би да се пр­о­ве­ра њи­хо­вог ра­да оба­вља у гра­ду где се они не угра­ђу­ју и та­ко из­бег­ну пу­то­ва­ња. У Аме­ри­ци та­кве пр­о­ве­ре обич­но вр­ше об­у­че­не ме­ди­цин­ске се­стре. Пејс­меј­ке­ре до­не­кле по­зна­јем јер сам био у тр­о­чла­ној еки­пи ко­ја је 1973. го­ди­не угра­ди­ла пр­ви пејс­меј­кер у Са­ра­је­ву.

Пр­оф. др Рај­ко Игић,

аутор књи­ге „Осно­ви ге­ри­ја­три­је”