Где ће по­чи­ва­ти мо­шти Ста­но­ја Гла­ва­ша

Смедеревска Паланка – Станоје Стаматовић Главаш, хајдук, војвода у Смедеревској нахији и један од најистакнутијих јунака у Првом српском устанку, рођен је 21. фебруара 1763. године у селу Глибовац крај Смедеревске Паланке. Турци су га убили на Сретење 15. фебруара 1815. године по налогу Сулејман-паше у паланачком селу Баничина, где је у једној јарузи поред пута, у близини места погибије и сахрањен. Мештани села су му саградили камену гробницу и споменик у дворишту Цркве Светог архангела Гаврила, где су његове кости пренете у мају 1902. године.

Причу о Станоју са идејом да се његове мошти поново преместе и коначно скрасе у родном Глибовцу оживели су ових дана председници општина Смедеревска Паланка и Чајетина – Никола Вучен и Милан Стаматовић, чији корени, како се испоставља по неким родословима, индиректно вуку од Станоја Главаша. Данас у златиборском крају има стотинак домаћинстава Стаматовића, највише у Сирогојну, и они су, наводно, потомци храброг српског устаника.

Иако челник Чајетине има дозу резерве према том пореклу и сматра да његови Стаматовићи само потичу из истог племена и носе исто презиме, његов брат од стрица Адам Стаматовић, пензионисани директор Трезора НБС, тврди да су они потомци Станојевог стрица Симеона.

Станојев отац Димитрије, кога су касније Турци убили, преко Косова је из села Загарача у Црној Гори стигао у Глибовац, бежећи од Турака. Тамо се родио Станоје, а његов стриц Симеон је десетак година касније дошао близу Ивањице, а 1809. године се настанио у Сирогојну. По његовој линији смо ми рођаци, тврди Адам Стаматовић.

У 91. години не одустаје од идеје да се Станојеве мошти пренесу у порту цркве у његовом родном Глибовцу. Баничина је мало и забачено место, а Станоје, као јунак и војвода, тамо постаје заборављен. Његов нови гроб требало би да постане историјско место које је посећено. Верујем да ћу дочекати тај дан, оптимистичан је он. Годинама, каже, шаље дописе институцијама, свестан да та одлука зависи од државе.

Према његовој верзији, Станоје је убијен у Баничини, где је био на некој свадби. Још, каже Адам, стоји дилема ко га је издао, а постоје две верзије – да је то урадио Милош Обреновић или нека од жена, јер је, према предању, био женскарош.

Станојева мајка је живела у Глибовцу и њен аманет је био да почива крај сина, па је и сахрањена у његовом првобитном гробу у Баничини, на месту где је убијен. Касније је он пребачен у црквено двориште, а она остала, и то место је и данас обележено. Занимљиво је да када је гроб отворен због премештања костију, Станојева глава била је поред тела, прича за „Политику” Адам Стаматовић.

Познато је да су Турци искасапили његово тело и одсекли му главу, која је потом однета на увид Сулејман-паши Скопљаку, а онда је окачена на ченгел испред Стамбол капије, да би на крају нестала. Постоје две верзије о томе како је глава поново доспела до гроба – према једној Станојева полусестра је главу кришом ноћу скинула, а по другој ју је сестра откупила од једног Турчина.

Историја је забележила да се Станоје одазвао на позив Карађорђа да се придружи борби против Турака. Прва битка је била освајање тврђаве Рудник. Карађорђе га је заволео, а Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука.

Био је виђен за вођу Првог српског устанка, али је баш на његов предлог изабран управо Карађорђе.

Станоје није хтео власт. Када су га изабрали за вођу устанка, рекао је да не може да прихвати јер је он само хајдук и да кад се ратови заврше, с њим нико неће хтети да разговара, те је зато боље да то буде Ђорђе јер је трговац. Тако је рекао Станоје и тако је и било, каже Адам.

Његово јунаштво опевано је у народним песмама, а Ђура Јакшић је о њему написао историјску драму „Станоје Главаш”. Миладин Стевановић је 2005. објавио књигу „Станоје Главаш”, а књигу о Главашу написао је и новинар из Смедеревске Паланке Предраг Цветковић. У родном Глибовцу постоји споменик овом јунаку и сеоска школа носи његово име. Ту се од 2005. сваке године одржава и манифестација „Дани Станоја Главаша”, коју организује истоимено локално удружење. Атракцију представља надметање за титулу харамбаше у дисциплинама: скок у даљ из места, бацање камена с рамена, борба на греди, надвлачење клипка и бацање потковице, уз пратећи програм.

Да ли ће Станојеве мошти завршити у Глибовцу, где је и почео његов живот, за сада није познато.

Владика Јован је одавно дао благослов, али очекујемо подршку Министарства културе и других надлежних који би требало да дају пристанак и учествују у организацији тог чина. То би требало да буде државна свечаност, а ми као општина имамо вољу да сачувамо историју нашег краја, каже Никола Вучен, први човек Смедеревске Паланке.

Потомци Главаша

Према доступним подацима, једини Станојеви потомци данас живе у Смедереву. Они су по линији његовог брата Петра, а презиме су променили у Петровић по некадашњем српском обичају да најстарији син узима презиме по очевом имену. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега удао Петрову ћерку. По истим изворима, тридесетих година прошлог века у Крушевцу је живела Персида Радојковић Главашевић, унука Станојевог брата Милосава, који је био обор-кнез у Бивољу. Њена три сина су погинула у Првом светском рату.