Самоуправљање на универзитету

Излазак група студената у неколико градова Србије крајем 2024. године, из слушаоница на улице није ништа ново у последњих тридесет година. Већ су виђене студентске окупације ректората и факултета, разним поводима. А увек их прати подршка једне групације професора.

Подсетимо се: од 14. до 26. септембра 2019. године догодила се окупација ректората од стране 15 студената из покрета „Један од пет милиона”. Група студената – политички активисти покрета – улази у ректорат узима кључеве и истерује фактички све запослене из ректората. Тачно 12 дана држи управу универзитета под блокадом. Ректорка БУ Иванка Поповић, коју су студенти избацили из просторија, изјављује да „конструктивно преговара” и додаје „добро је да се академска питања решавају у оквиру аутономије универзитета”. При чему „држава је оснивач универзитета, али она је и партнер, и не би требало да нам прави проблеме”.

Кључне речи су блокада, аутономија универзитета, држава. Протест није споран, али блокада дубоко јесте. Једна групација студената, мањинска, спречава професорима право на рад, студентима који нису у блокади право на студирање, а изласком на улице (све је више старијих грађана на раскрсницама) крши право слободног кретања. Притом студенти, као пролазна категорија, блокирају стално запослене.

Аутономија универзитета служи оним професорима који подржавају блокаде и пристају на то да им се ускраћује право на рад. Притом кријумчаре своје интересе, посебно партијско-политичке или непартијске. Нико им не брани да изван факултета политички делују. Чињеница је да док подржавају блокаду (разлика од протеста) редовно примају плату.

Шта ради држава? Она је оснивач универзитета, она исплаћује плате из буџета и кад се не ради. Међутим, она је оснивач на папиру и, како рече некадашња ректорка, а сада у првим редовима Прогласа, „држава је партнер” и не треба да прави проблеме. Дакле, блокада институције, а оснивач да не прави проблеме (који су иначе направљени у оквиру универзитета). „Партнер” треба мирно да гледа праксу професорске подршке студентима у блокади, да им ускраћују право на рад, а плата да тече – радио, не радио.

Проблем понашања свих актера на универзитету треба да буде предмет критике (или апологије). Међутим, корен настале аномије на универзитетима налази се негде другде – у правном статусу високог образовања. У протеклој транзицији сви структурни елементи самоуправног социјализма су трансформисани, једино је универзитет сачувао правни оквир бившег система.

У раздобљу од 1945. до 1991. самоуправни универзитет је обезбедио аутономију тако што је празним говором о слободи науке кријумчарио пресудан утицај комунистичке партије. Слом самоуправног социјализма 1991. године отворио је сва питања организовања друштва – од привреде до културе. Сви напори да се реформише управљање факултетима наилазили су на велики отпор дела универзитетских професора, који су, зачудо, европски опредељени бранили самоуправни концепт „одумирања државе” у образовању.

После 2000. године, политичку власт преузима ДОС и цементира самоуправну аутономију, а то је значило наставак праксе у којој држава даје новац, а искључује се из управе, тако што у саветима има трећину представника државног, општег интереса. То је значило да се оснажује процедура самоизбора управе, кадровски монопол наставника на сва питања везана за избор, напредовање и санкционисање кадровске политике. Нико са стране државе не може да се меша у располагање државним новцем и примену закона.

И тако, у Србији је већ 70 година на делу самоуправна организација универзитета, а то значи да је оснивач – држава – искључен из управних функција факултета и универзитета. Таква позиција универзитета нема спољну контролу законитости и професионалне етике; све је дато професорима, а дужност је државе да обезбеђује материјална средства. Притом се утемељује аутономија универзитета, под којом се подразумевају две ствари: аутономија наставе и науке и аутономија политичког јавног понашања(!). Недавно је један факултет јавне претње насиљем свог професора бранио управо „аутономијом универзитета”. Тако у данашњој Европи постоје државни и приватни универзитети, а једино у Србији постоје самоуправни и приватни универзитети. Ко не верује, нека се пита ко управља универзитетом. Ако не влада, онда партија, ако не партија – онда запослени (самоуправљачи). Наше образовање је прошло кроз партијско-комунистичко и самоуправно руковођење. Али, зачудо, и у демократском поретку задржано је самоуправљање на универзитету. И како ствари стоје, нема реформе на видику. Гласна већина је жустро одбацила све покушаје да се модернизује однос оснивач–универзитет. Одбацила је и европску праксу интегрисаног универзитета. Одбацила је и конкуренцију страних факултета.

Од реформе високог образовања нема ништа: „држава одумире” на универзитету. Министар у влади не може да доноси одлуке чак и кад неко у ресору драстично крши закон, а има одговорност за укупно стање, па и за надгледање законитости рада. Одлично! Не треба држава, односно влада, односно њени министри да одлучују. Само, ко ће да их замени? Самоуправљачи на вратима државне благајне. Загонетно је то стање дуге транзиције одбране самоуправљања у области високог образовања. Можда је министар образовања непотребан?

Из свега што је речено произлази следеће упозорење: ко се одлучи на реформу високог образовања у Србији нека добро размисли, а потом изброји на колико ће мина наићи.

Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа