Samoupravljanje na univerzitetu

Izlazak grupa studenata u nekoliko gradova Srbije krajem 2024. godine, iz slušaonica na ulice nije ništa novo u poslednjih trideset godina. Već su viđene studentske okupacije rektorata i fakulteta, raznim povodima. A uvek ih prati podrška jedne grupacije profesora.

Podsetimo se: od 14. do 26. septembra 2019. godine dogodila se okupacija rektorata od strane 15 studenata iz pokreta „Jedan od pet miliona”. Grupa studenata – politički aktivisti pokreta – ulazi u rektorat uzima ključeve i isteruje faktički sve zaposlene iz rektorata. Tačno 12 dana drži upravu univerziteta pod blokadom. Rektorka BU Ivanka Popović, koju su studenti izbacili iz prostorija, izjavljuje da „konstruktivno pregovara” i dodaje „dobro je da se akademska pitanja rešavaju u okviru autonomije univerziteta”. Pri čemu „država je osnivač univerziteta, ali ona je i partner, i ne bi trebalo da nam pravi probleme”.

Ključne reči su blokada, autonomija univerziteta, država. Protest nije sporan, ali blokada duboko jeste. Jedna grupacija studenata, manjinska, sprečava profesorima pravo na rad, studentima koji nisu u blokadi pravo na studiranje, a izlaskom na ulice (sve je više starijih građana na raskrsnicama) krši pravo slobodnog kretanja. Pritom studenti, kao prolazna kategorija, blokiraju stalno zaposlene.

Autonomija univerziteta služi onim profesorima koji podržavaju blokade i pristaju na to da im se uskraćuje pravo na rad. Pritom krijumčare svoje interese, posebno partijsko-političke ili nepartijske. Niko im ne brani da izvan fakulteta politički deluju. Činjenica je da dok podržavaju blokadu (razlika od protesta) redovno primaju platu.

Šta radi država? Ona je osnivač univerziteta, ona isplaćuje plate iz budžeta i kad se ne radi. Međutim, ona je osnivač na papiru i, kako reče nekadašnja rektorka, a sada u prvim redovima Proglasa, „država je partner” i ne treba da pravi probleme. Dakle, blokada institucije, a osnivač da ne pravi probleme (koji su inače napravljeni u okviru univerziteta). „Partner” treba mirno da gleda praksu profesorske podrške studentima u blokadi, da im uskraćuju pravo na rad, a plata da teče – radio, ne radio.

Problem ponašanja svih aktera na univerzitetu treba da bude predmet kritike (ili apologije). Međutim, koren nastale anomije na univerzitetima nalazi se negde drugde – u pravnom statusu visokog obrazovanja. U protekloj tranziciji svi strukturni elementi samoupravnog socijalizma su transformisani, jedino je univerzitet sačuvao pravni okvir bivšeg sistema.

U razdoblju od 1945. do 1991. samoupravni univerzitet je obezbedio autonomiju tako što je praznim govorom o slobodi nauke krijumčario presudan uticaj komunističke partije. Slom samoupravnog socijalizma 1991. godine otvorio je sva pitanja organizovanja društva – od privrede do kulture. Svi napori da se reformiše upravljanje fakultetima nailazili su na veliki otpor dela univerzitetskih profesora, koji su, začudo, evropski opredeljeni branili samoupravni koncept „odumiranja države” u obrazovanju.

Posle 2000. godine, političku vlast preuzima DOS i cementira samoupravnu autonomiju, a to je značilo nastavak prakse u kojoj država daje novac, a isključuje se iz uprave, tako što u savetima ima trećinu predstavnika državnog, opšteg interesa. To je značilo da se osnažuje procedura samoizbora uprave, kadrovski monopol nastavnika na sva pitanja vezana za izbor, napredovanje i sankcionisanje kadrovske politike. Niko sa strane države ne može da se meša u raspolaganje državnim novcem i primenu zakona.

I tako, u Srbiji je već 70 godina na delu samoupravna organizacija univerziteta, a to znači da je osnivač – država – isključen iz upravnih funkcija fakulteta i univerziteta. Takva pozicija univerziteta nema spoljnu kontrolu zakonitosti i profesionalne etike; sve je dato profesorima, a dužnost je države da obezbeđuje materijalna sredstva. Pritom se utemeljuje autonomija univerziteta, pod kojom se podrazumevaju dve stvari: autonomija nastave i nauke i autonomija političkog javnog ponašanja(!). Nedavno je jedan fakultet javne pretnje nasiljem svog profesora branio upravo „autonomijom univerziteta”. Tako u današnjoj Evropi postoje državni i privatni univerziteti, a jedino u Srbiji postoje samoupravni i privatni univerziteti. Ko ne veruje, neka se pita ko upravlja univerzitetom. Ako ne vlada, onda partija, ako ne partija – onda zaposleni (samoupravljači). Naše obrazovanje je prošlo kroz partijsko-komunističko i samoupravno rukovođenje. Ali, začudo, i u demokratskom poretku zadržano je samoupravljanje na univerzitetu. I kako stvari stoje, nema reforme na vidiku. Glasna većina je žustro odbacila sve pokušaje da se modernizuje odnos osnivač–univerzitet. Odbacila je i evropsku praksu integrisanog univerziteta. Odbacila je i konkurenciju stranih fakulteta.

Od reforme visokog obrazovanja nema ništa: „država odumire” na univerzitetu. Ministar u vladi ne može da donosi odluke čak i kad neko u resoru drastično krši zakon, a ima odgovornost za ukupno stanje, pa i za nadgledanje zakonitosti rada. Odlično! Ne treba država, odnosno vlada, odnosno njeni ministri da odlučuju. Samo, ko će da ih zameni? Samoupravljači na vratima državne blagajne. Zagonetno je to stanje duge tranzicije odbrane samoupravljanja u oblasti visokog obrazovanja. Možda je ministar obrazovanja nepotreban?

Iz svega što je rečeno proizlazi sledeće upozorenje: ko se odluči na reformu visokog obrazovanja u Srbiji neka dobro razmisli, a potom izbroji na koliko će mina naići.

Naučni savetnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista