Трошкови за музику до гуше

Да подмирим само та најосновнија потраживања Републичке радиодифузне агенције, Републичка агенција за телелекомуникације (Рател), Савеза композитора Југославије (Сокој), Организација за колективно остварење сродних права произвођача фонограма Србије (ОФПС) и још неких који наплаћују надокнаде и ауторска права, мени је сваког месеца потребно по десет хиљада евра, у једном даху сабира трошкове Зоран Анђелковић, први човек Радија С са националном фреквенцијом и истоимене телевизије која се емитује преко кабловског дистрибутера. 

Наравно, то не чуди. Од музике, филмова и телевизије многи би да живе. Пре свега композитори, текстописци, глумци, али и различите агенције и удружења које настоје да штите њихова ауторска и друга права. Сокој, па, ОФПС, Драмус, не рачунајући добро позната еснафска удружења различитих стваралаца, уметника… Наравно, ту су и власници радија и телевизија који желе да у свом програму имају хитове, филмске и музичке, не би ли слушаоци и гледаоци уживали, а „даваоци реклама” у џаковима доносили паре за комерцијални програм.

На супротној страни су они који би све те силне заштите требало да плате. Дакле, кафеџије, аутобужџије, фризери, власници дискотека, трговци, власници хипермаркета, бутикаши… Њима је већ свега доста, посебно посетилаца у финим оделима са актовкама, који носе неке уговоре и позивају се на закон. Псују с разлогом, заричу се да неће платити никоме више ни динар.

Да би престали само да кукају и са речи прешли и на акцију, како каже Зоран Анђелковић, власници регионалних радија и телевизијских станица су се пре месец дана удружили, њих шездесетак, не би ли се изборили за више реда у наплати тих силних ауторских потраживања. Финансијских обавеза је, кажу, из дана у дан све више, протести малих приватника су све гласнији, јер више не знају ко ће им ући у радњу и у име „неког удружења које заступа неке ауторе” тражити паре – а држава ћути. Што је најгоре, када се све сабере и одузме, музичари, композитори, филмаџије и остали уметници који би да забаве публику, а и ставе неки динар у свој џеп да би живели како им приличи, такође кукају. Паре које они добију на крају све су само не правична надокнада за уложени труд.

– Посебна пометња је настала због приватизације, многе општине су подржале своја гласила и ставиле их у неравноправан положај. Сада, рецимо, у Београду имате неравноправан положај две телевизијске станице, попут Студија Бе и Телевизије Ентер која заостаје за оном првом, али то је друга прича. Мада, искрено говорећи, мислим да толике намете, што за преносну мрежу, надокнаде по разним основама, ауторска права могу да поднесу смо заиста најуспешнији. У рангу ових са националном фреквенцијом то смо ми из Радија С и Б92 – подсећа Анђелковић.

Филмски и музички продуцент Макса Ћатовић, иначе и власник куће „Комуна”, која је многа позната имена довела у ове наше крајеве на врло посећене концерте, одавно је незадовољан радом Сокоја, који штити права композитора, текстописаца и аранжера. Непојмљиво му је да половину прикупљеног новца поједе организација сама, за своје запослене службенике, а и да они музичари који седе у управном одбору удружења добију пет пута већи износ за музичка права од колега који само компонују и неће да се „баве политиком”. Зато он настоји да се читава та област, независно и од ОФПС (у чијем руководству седи као председник скупштине), регулише на ваљани начин.

– Један сам од кандидата за функцију у Савету РРА, на предлог медијских, новинских, филмских и драмских удружења и настојаћу да се донесе нови закон о ауторским и сродним правима. Јер, само тако ће се знати шта се плаћа и коме. Сада, рецимо, Сокој има лиценцу од државе да ради посао који ради, али то мора бити боље регулисано. Не инсистира се код корисника да доставе прецизно шта је емитовано, паре се деле „одокативно”. Мислим да их не добијају они аутори који су најчешће емитовани. Листа емитованих дела довела би до тога да се правично подели новац – подсећа Ћатовић.

А када буде седео у Савету РРА?

– Савет је у обавези да обезбеди да сви емитери поштују закон а посебно Закон о ауторским правима. Суштина заштите за коју ћу се борити јесте да се паре деле на основу „кошуљице”, мада није добро ни што аутори иду линијом мањег отпора и ништа не предузимају – сматра Ћатовић.

ОФПС је пословно удружење, основано пре две године, у коме тридесетак чланица, попут ПГП-а, Сити рекордса, Гранда, па и Комуне, штите запис звука, слику са звуком. И они имају своју тарифу за наплату, истиче Петар Ђурић, директор, наводећи као пример да је за омањи кафић то сума од осам хиљада годишње или око 750 динара месечно. Корисника је све више, бројка достиже 20.000, јер су на списку и дискотеке, спортске хале, хиподроми, фитнес-центри, фризерски салони. Овог трошка су поштеђени они који имају „живу музику”, а сви остали могу да се маше новчаника.

Зато и врло разумно звучи апел Зорана Анђелковића.

– Јасно је да се мора платити, али нека држава утврди аршине, нека се зна коме се даје, за шта, колики је лимит, да се не појављују стално неки нови заштитници. Разговарали смо са надлежнима, у министарствима. Казали су да ће нови закон то уредити. А за то мора да прође бар годину дана. Ко ће дотле све ово да плаћа? – пита Анђелковић.