Вучић против вештачке интелигенције

Понекад ми дође жао председника Вучића. Не зато што ради по цео дан и не иде на годишње одморе. То је његов избор. Жал се јави када помислим да би се за коју годину могла створити критична маса која ће довести до његовог повлачења. Та ће маса за сва зла овог света окривити њега, а он ће бити разапет као неки ововремени Исус и сви ће бити срећни и задовољни. Маса јер је нашла жртвеног јарца, битанге и барабе јер су се попут Вараве извукле од казне кријући се и жртвујући Вучића, а он ће ући у историју о којој толико машта тако што ће нова поколења чекати његово васкрсење и молити се за изгубљени мир и економски просперитет.

Да ли је ово реална слика будућности нико не зна, али већ сада се назиру њене магловите контуре. Занимљиво је да су протести који криве Вучића за нефункционисање институција покренути с факултета – једине институције са којом студенти имају непосредан контакт, а која је, гле чуда, једина потпуно независна од власти иако је држава финансира не питајући за реални учинак и друштвени допринос. Занимљиво је, такође, да су они који су имали највише материјалне користи од Вучићеве власти међу најгласнијим критичарима. Неки гласно протестују, а неки гласно ћуте, али и једни и други с олакшањем чекају његово распеће. Оне који су током његовог вакта највише заимали није брига, јер им више и не треба и могу гласно да ћуте. Имају толико да ће им, као и претходнима, када се откупе, остати и за унуке. Није брига ни оне који су били и остали, што би рекао Миле К., „поштени без амбиција, лузерска традиција”. Они и немају шта да изгубе. Најгоре ће, међутим, проћи они који су сада у првим редовима, мада живе боље него што су икад живели и што ће икад живети. Наравно, амбициознији, спретнији и грлатији међу њима ће просперирати, али већина, односно читав средњи слој суочиће се с економском осеком која ће их – неке неповратно, повући ка дну. Наравно, ови амбициознији који ће испливати убеђиваће их да је и за њихов пад крив Вучић. Тај филм се, уосталом, више пута приказивао као римејк са Титом, Милошевићем, Ђинђићем и „жутим олошем” у главној улози.

Овај текст и јесте заправо о убеђивању. То је, уз неке друге, најстарија делатност на свету. Мајстори убеђивања или, једноставније речено, манипулације – вештине да се промени перцепција и понашање других људи – доскора су били политичари. Примат су им почетком века преузели спин-доктори, које су ови први слушали као што су антички владари слушали Питију. У данашње време вештачка интелигенција је заменила и једне и друге. Може ли ВИ да управља понашањем људи и политичким процесима?

За политичко убеђивање, без обзира на то ко га води, најважнија је поларизација. Поларизација око Вучића, на пример, води се око питања да ли је он чудотворац – само је Жекс набројао хиљаду његових чуда, или онај чије се име не помиње, дакле белзебуб, односно шејтан или Луцифер, како би свима било јасно.

Пошто рационалном аргументу ту нема места, манипулација се ослања на измишљање и ширење лажних вести, лажних видео-материјала који изгледају као да су аутентични; ботове стварне или генерисане које стварају лажни утисак о нечијој популарности; инфо-коморе у којима су искључене све алтернативне и другачије информације; лажне коментаре на које се наслањају психолошке награде ка што су лајкови и шеровање; инфлуенсере различитих врста итд.

Кроз све ове канале покушавају се подстаћи конфликти између различитих група у оквиру популације; створити осећај несигурности, страха или беса како би у стању нервне лабилности и шока појединци и групе лакше прихватили чак и најневероватније идеје и предлоге.

Многи од ових механизама познати су од памтивека. Кад, на пример, Гогољ описује избор новог атамана на козачкој скупштини – такорећи пленуму, он сведочи о манипулацији која садржи знатан број наведених елемената. За пластичнији опис, уместо Гогоља, треба читати таблоиде и гледати дезинформативни пропагандни програм зависних и независних телевизија. Ту се могу наћи сви побројани елементи политичке манипулације.

У чему је онда специфичност коју у том погледу доноси прото вештачка интелигенција?

Пре свега, мада су штампани, а посебно електронски медији, ослободили политичаре непосредног присуства и личног контакта с масама, манипулација је ипак остала персонализована. Чауше које је атаман слао да подбуњују масе и шире лажне вести заменили су медији, али атамана није имао ко да замени.

Сада, међутим, више нема потребе за атаманом. Вештачка интелигенција, на основу алгоритама, препознавања психолошких профила и образаца понашања из трага који остаје на интернету и друштвеним мрежама, креира поруке које на најбољи начин подстичу емоције сваког појединачног примаоца. Пошиљалац, односно креатор поруке, постао је, дакле, деперсонализован. Његов хумани клон постао је лако замењив и може бити било ко. Довољно је, да попут Бајдена, зна да чита. Међутим, сада је прималац персонализован јер му се приступа као специфичној јединки како би се најефикасније подстакла жељена реакција. Кад се политичар обраћа јавности путем медија једни га хвале, а други жале, ВИ шаље жељену поруку на тачну адресу и то у свако доба док нам је укључен телефон.

Кад је реч о обраћању маси или некој циљној групи, принцип је исти. Тимови стручњака креирају поруке, оне се пласирају преко одређеног броја пошиљалаца, а потом их, ако су добро креиране, мноштво усваја као сопствено уверење и даље шири несвесно постајући део мреже и бесплатан медиј. Студентима се данас подилази причом да се од њих мора учити. То посебно страсно чине они који их – сасвим погрешно – сматрају заосталом и неписменом генерацијом зависном од паметних телефона. Тако студенти добијају подршку за уверења, ставове и понашања која је неретко генерисала вештачка интелигенција уз помоћ истих тих професора који им дају подршку. Студенти их само некритички прихватају путем друштвених мрежа на којима проводе највише времена. Осећај да су то њихова уверења тим је јачи што им је ВИ направила бољи психолошки профил.

Сви који прате шах, а некад их је било много, сећају се како је Каспаров крајем прошлог века играо против „дип блу” – суперкомпјутера – и имао половичан успех. Много захтевнија и креативнија, овде мање позната, је игра „го”. Две деценије касније мајстор деветог дана Ли Седол поражен је од суперкомпјутера „алфа го” резултатом 4:1. Ли је након тога напустио го, мада је до тада био неприкосновени шампион са 18 међународних титула.

Да ли је то био коначни тријумф вештачке интелигенције над савршенством људског ума? То не знамо, јер најкомпликованија, најкреативнија и најинтуитивнија, а самим тим и најзахтевнија игра коју су људи смислили, јесте политика. Вучић важи за једног од велемајстора и мало ко му то оспорава. Не би ме зачудило да се, након што је током претходних деценија победио многе играче, како на домаћој, тако и светској сцени, одважио, можда и против своје воље, да игра и победи усавршену верзију неког новог суперкомпјутера – назовимо га, на пример, „бизмарк про”, у спомен на, по многима, највећег политичара модерног доба.

Без обзира на то да ли је сам тражио или му је изазов наметнут, од исхода те игре зависиће и његова (не Бизмаркова) политичка будућност. Можда је као услов тражио да на крају игре одржи саветодавни референдум и да, изгуби ли, оде сам. Ако победи, сачекаће усавршенију верзију тог суперкомпјутера. Можда су у међувремену и Руси измислили неки њихов, па на крају заигра и симултанку са суперкомпјутерима.

*Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа