Vučić protiv veštačke inteligencije

Ponekad mi dođe žao predsednika Vučića. Ne zato što radi po ceo dan i ne ide na godišnje odmore. To je njegov izbor. Žal se javi kada pomislim da bi se za koju godinu mogla stvoriti kritična masa koja će dovesti do njegovog povlačenja. Ta će masa za sva zla ovog sveta okriviti njega, a on će biti razapet kao neki ovovremeni Isus i svi će biti srećni i zadovoljni. Masa jer je našla žrtvenog jarca, bitange i barabe jer su se poput Varave izvukle od kazne krijući se i žrtvujući Vučića, a on će ući u istoriju o kojoj toliko mašta tako što će nova pokolenja čekati njegovo vaskrsenje i moliti se za izgubljeni mir i ekonomski prosperitet.

Da li je ovo realna slika budućnosti niko ne zna, ali već sada se naziru njene maglovite konture. Zanimljivo je da su protesti koji krive Vučića za nefunkcionisanje institucija pokrenuti s fakulteta – jedine institucije sa kojom studenti imaju neposredan kontakt, a koja je, gle čuda, jedina potpuno nezavisna od vlasti iako je država finansira ne pitajući za realni učinak i društveni doprinos. Zanimljivo je, takođe, da su oni koji su imali najviše materijalne koristi od Vučićeve vlasti među najglasnijim kritičarima. Neki glasno protestuju, a neki glasno ćute, ali i jedni i drugi s olakšanjem čekaju njegovo raspeće. One koji su tokom njegovog vakta najviše zaimali nije briga, jer im više i ne treba i mogu glasno da ćute. Imaju toliko da će im, kao i prethodnima, kada se otkupe, ostati i za unuke. Nije briga ni one koji su bili i ostali, što bi rekao Mile K., „pošteni bez ambicija, luzerska tradicija”. Oni i nemaju šta da izgube. Najgore će, međutim, proći oni koji su sada u prvim redovima, mada žive bolje nego što su ikad živeli i što će ikad živeti. Naravno, ambiciozniji, spretniji i grlatiji među njima će prosperirati, ali većina, odnosno čitav srednji sloj suočiće se s ekonomskom osekom koja će ih – neke nepovratno, povući ka dnu. Naravno, ovi ambiciozniji koji će isplivati ubeđivaće ih da je i za njihov pad kriv Vučić. Taj film se, uostalom, više puta prikazivao kao rimejk sa Titom, Miloševićem, Đinđićem i „žutim ološem” u glavnoj ulozi.

Ovaj tekst i jeste zapravo o ubeđivanju. To je, uz neke druge, najstarija delatnost na svetu. Majstori ubeđivanja ili, jednostavnije rečeno, manipulacije – veštine da se promeni percepcija i ponašanje drugih ljudi – doskora su bili političari. Primat su im početkom veka preuzeli spin-doktori, koje su ovi prvi slušali kao što su antički vladari slušali Pitiju. U današnje vreme veštačka inteligencija je zamenila i jedne i druge. Može li VI da upravlja ponašanjem ljudi i političkim procesima?

Za političko ubeđivanje, bez obzira na to ko ga vodi, najvažnija je polarizacija. Polarizacija oko Vučića, na primer, vodi se oko pitanja da li je on čudotvorac – samo je Žeks nabrojao hiljadu njegovih čuda, ili onaj čije se ime ne pominje, dakle belzebub, odnosno šejtan ili Lucifer, kako bi svima bilo jasno.

Pošto racionalnom argumentu tu nema mesta, manipulacija se oslanja na izmišljanje i širenje lažnih vesti, lažnih video-materijala koji izgledaju kao da su autentični; botove stvarne ili generisane koje stvaraju lažni utisak o nečijoj popularnosti; info-komore u kojima su isključene sve alternativne i drugačije informacije; lažne komentare na koje se naslanjaju psihološke nagrade ka što su lajkovi i šerovanje; influensere različitih vrsta itd.

Kroz sve ove kanale pokušavaju se podstaći konflikti između različitih grupa u okviru populacije; stvoriti osećaj nesigurnosti, straha ili besa kako bi u stanju nervne labilnosti i šoka pojedinci i grupe lakše prihvatili čak i najneverovatnije ideje i predloge.

Mnogi od ovih mehanizama poznati su od pamtiveka. Kad, na primer, Gogolj opisuje izbor novog atamana na kozačkoj skupštini – takoreći plenumu, on svedoči o manipulaciji koja sadrži znatan broj navedenih elemenata. Za plastičniji opis, umesto Gogolja, treba čitati tabloide i gledati dezinformativni propagandni program zavisnih i nezavisnih televizija. Tu se mogu naći svi pobrojani elementi političke manipulacije.

U čemu je onda specifičnost koju u tom pogledu donosi proto veštačka inteligencija?

Pre svega, mada su štampani, a posebno elektronski mediji, oslobodili političare neposrednog prisustva i ličnog kontakta s masama, manipulacija je ipak ostala personalizovana. Čauše koje je ataman slao da podbunjuju mase i šire lažne vesti zamenili su mediji, ali atamana nije imao ko da zameni.

Sada, međutim, više nema potrebe za atamanom. Veštačka inteligencija, na osnovu algoritama, prepoznavanja psiholoških profila i obrazaca ponašanja iz traga koji ostaje na internetu i društvenim mrežama, kreira poruke koje na najbolji način podstiču emocije svakog pojedinačnog primaoca. Pošiljalac, odnosno kreator poruke, postao je, dakle, depersonalizovan. Njegov humani klon postao je lako zamenjiv i može biti bilo ko. Dovoljno je, da poput Bajdena, zna da čita. Međutim, sada je primalac personalizovan jer mu se pristupa kao specifičnoj jedinki kako bi se najefikasnije podstakla željena reakcija. Kad se političar obraća javnosti putem medija jedni ga hvale, a drugi žale, VI šalje željenu poruku na tačnu adresu i to u svako doba dok nam je uključen telefon.

Kad je reč o obraćanju masi ili nekoj ciljnoj grupi, princip je isti. Timovi stručnjaka kreiraju poruke, one se plasiraju preko određenog broja pošiljalaca, a potom ih, ako su dobro kreirane, mnoštvo usvaja kao sopstveno uverenje i dalje širi nesvesno postajući deo mreže i besplatan medij. Studentima se danas podilazi pričom da se od njih mora učiti. To posebno strasno čine oni koji ih – sasvim pogrešno – smatraju zaostalom i nepismenom generacijom zavisnom od pametnih telefona. Tako studenti dobijaju podršku za uverenja, stavove i ponašanja koja je neretko generisala veštačka inteligencija uz pomoć istih tih profesora koji im daju podršku. Studenti ih samo nekritički prihvataju putem društvenih mreža na kojima provode najviše vremena. Osećaj da su to njihova uverenja tim je jači što im je VI napravila bolji psihološki profil.

Svi koji prate šah, a nekad ih je bilo mnogo, sećaju se kako je Kasparov krajem prošlog veka igrao protiv „dip blu” – superkompjutera – i imao polovičan uspeh. Mnogo zahtevnija i kreativnija, ovde manje poznata, je igra „go”. Dve decenije kasnije majstor devetog dana Li Sedol poražen je od superkompjutera „alfa go” rezultatom 4:1. Li je nakon toga napustio go, mada je do tada bio neprikosnoveni šampion sa 18 međunarodnih titula.

Da li je to bio konačni trijumf veštačke inteligencije nad savršenstvom ljudskog uma? To ne znamo, jer najkomplikovanija, najkreativnija i najintuitivnija, a samim tim i najzahtevnija igra koju su ljudi smislili, jeste politika. Vučić važi za jednog od velemajstora i malo ko mu to osporava. Ne bi me začudilo da se, nakon što je tokom prethodnih decenija pobedio mnoge igrače, kako na domaćoj, tako i svetskoj sceni, odvažio, možda i protiv svoje volje, da igra i pobedi usavršenu verziju nekog novog superkompjutera – nazovimo ga, na primer, „bizmark pro”, u spomen na, po mnogima, najvećeg političara modernog doba.

Bez obzira na to da li je sam tražio ili mu je izazov nametnut, od ishoda te igre zavisiće i njegova (ne Bizmarkova) politička budućnost. Možda je kao uslov tražio da na kraju igre održi savetodavni referendum i da, izgubi li, ode sam. Ako pobedi, sačekaće usavršeniju verziju tog superkompjutera. Možda su u međuvremenu i Rusi izmislili neki njihov, pa na kraju zaigra i simultanku sa superkompjuterima.

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista