Скица саветовања о председнику

На почетку Српске нове (14. 1) нешто зановљено – председник републике изнео је идеју о „саветодавном референдуму” о њему самом. То треба да иницира 67 опозиционих народних посланика, а власт ће додати још 100 својих – укупно 167, што је двотрећинска већина, мада није познато ради чега је баш она апострофирана. Идеја је већ сутрадан опскрбљена с више од стотину потписа владајућих народних посланика, затим текстом референдума којим се „подржава захтев опозиционих посланика за расписивање саветодавног референдума” и већ сроченим референдумским питањем „да ли сте за покретање поступка за разрешење председника републике”.

Неколико ствари је овде сасвим нејасно, а нешто је и противуставно. Директан повод за овај корак, како је речено, нису студентски захтеви и упоран бунт, нити масовни протести већ, за неверовати, „важно истраживање” „национално репрезентативног узорка”, које је учинила једна организација за анкетирање јавног мњења (ЦРТА), иако се слична испитивања од стране различитих агенција спроводе малтене свакодневно. У тој скорашњој анкети, конкретно, један од одговора је гласио да 61 одсто испитаних (од укупно 1.030), подржава студенте у блокадама, а председника републике би на изјашњавању подржало само њих 34 одсто. Ово је подстакло идеју да му се „провери легитимитет” на „саветодавном референдуму”. Јавно је обећано да, ако би грађани и за само један глас више од 50 одсто оних који би гласали на референдуму рекли да су „за разрешење”, председник републике би „истог дана” поднео оставку. Из моралних разлога, пошто га право на њу не обавезује, што је логично, јер је то необавезујући, саветодавни референдум.

Тако је замишљено, а како у стварности бива с тим „саветодавним председничким референдумом”? Прво, никаквог „захтева” 67 опозиционих посланика нема, нити ће га, по изјавама опозиције, бити. Али, они формално нису ни потребни, власт има довољну већину посланика за расписивање референдума, па би могла сама да га иницира (с 126 потписа). Ноторно је и свима јасно да опозиција неће никакво народно гласање у политички контролисаним условима, па ни оно на неком необавезујућем референдуму.

Али друго питање је уставноправно важније – може ли уопште да се расписује „саветодавни референдум о председнику републике” након чега би му престала функција? Председнички мандат се прекида (скраћује) разрешењем, о чему одлучује Народна скупштина двотрећинском већином (167), али тек ако Уставни суд утврди да је шеф државе повредио Устав (члан 118. Устава). Други начин одласка је вољни – просто оставком (члан 117 Устава) због губитка народне подршке или из неког личног разлога или, треће, наступањем вис маиор (смрт, болест). Саветодавни референдум нема, нити може да има, икакве правне везе са поступком престанка функције председника Републике уређеним Уставом. Саветодавни референдум се расписује, по референдумском закону, ради „прибављања мишљења грађана о питању од ширег значаја”, али то мишљење правно не обавезује. Након референдума, скупштина доноси одлуку (императивна норма) у вези с тим „питањем од ширег значаја” (члан 17). Али, хипотетички, у случају негативних резултата референдума по председника, скупштина не би могла да донесе одлуку о престанку функције јер је за то обавезујућа описана уставна процедура. А тек не би смела да у тој својој одлуци с почетка саветодавни референдум прогласи обавезујућим, како смо чули од званичника, јер је то просто правни нонсенс, очигледна незаконитост.

Ова скица „саветодавног референдума о председнику републике” толико је замућена неуставношћу, незаконитошћу, неким моралом, а не правом, политичком борбом и интересом, да ће, све су прилике, постати сасвим невидљива и, као неуспешна, заборављена.

*Професор Правног факултета у Новом Саду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа