Skica savetovanja o predsedniku

Na početku Srpske nove (14. 1) nešto zanovljeno – predsednik republike izneo je ideju o „savetodavnom referendumu” o njemu samom. To treba da inicira 67 opozicionih narodnih poslanika, a vlast će dodati još 100 svojih – ukupno 167, što je dvotrećinska većina, mada nije poznato radi čega je baš ona apostrofirana. Ideja je već sutradan opskrbljena s više od stotinu potpisa vladajućih narodnih poslanika, zatim tekstom referenduma kojim se „podržava zahtev opozicionih poslanika za raspisivanje savetodavnog referenduma” i već sročenim referendumskim pitanjem „da li ste za pokretanje postupka za razrešenje predsednika republike”.

Nekoliko stvari je ovde sasvim nejasno, a nešto je i protivustavno. Direktan povod za ovaj korak, kako je rečeno, nisu studentski zahtevi i uporan bunt, niti masovni protesti već, za neverovati, „važno istraživanje” „nacionalno reprezentativnog uzorka”, koje je učinila jedna organizacija za anketiranje javnog mnjenja (CRTA), iako se slična ispitivanja od strane različitih agencija sprovode maltene svakodnevno. U toj skorašnjoj anketi, konkretno, jedan od odgovora je glasio da 61 odsto ispitanih (od ukupno 1.030), podržava studente u blokadama, a predsednika republike bi na izjašnjavanju podržalo samo njih 34 odsto. Ovo je podstaklo ideju da mu se „proveri legitimitet” na „savetodavnom referendumu”. Javno je obećano da, ako bi građani i za samo jedan glas više od 50 odsto onih koji bi glasali na referendumu rekli da su „za razrešenje”, predsednik republike bi „istog dana” podneo ostavku. Iz moralnih razloga, pošto ga pravo na nju ne obavezuje, što je logično, jer je to neobavezujući, savetodavni referendum.

Tako je zamišljeno, a kako u stvarnosti biva s tim „savetodavnim predsedničkim referendumom”? Prvo, nikakvog „zahteva” 67 opozicionih poslanika nema, niti će ga, po izjavama opozicije, biti. Ali, oni formalno nisu ni potrebni, vlast ima dovoljnu većinu poslanika za raspisivanje referenduma, pa bi mogla sama da ga inicira (s 126 potpisa). Notorno je i svima jasno da opozicija neće nikakvo narodno glasanje u politički kontrolisanim uslovima, pa ni ono na nekom neobavezujućem referendumu.

Ali drugo pitanje je ustavnopravno važnije – može li uopšte da se raspisuje „savetodavni referendum o predsedniku republike” nakon čega bi mu prestala funkcija? Predsednički mandat se prekida (skraćuje) razrešenjem, o čemu odlučuje Narodna skupština dvotrećinskom većinom (167), ali tek ako Ustavni sud utvrdi da je šef države povredio Ustav (član 118. Ustava). Drugi način odlaska je voljni – prosto ostavkom (član 117 Ustava) zbog gubitka narodne podrške ili iz nekog ličnog razloga ili, treće, nastupanjem vis maior (smrt, bolest). Savetodavni referendum nema, niti može da ima, ikakve pravne veze sa postupkom prestanka funkcije predsednika Republike uređenim Ustavom. Savetodavni referendum se raspisuje, po referendumskom zakonu, radi „pribavljanja mišljenja građana o pitanju od šireg značaja”, ali to mišljenje pravno ne obavezuje. Nakon referenduma, skupština donosi odluku (imperativna norma) u vezi s tim „pitanjem od šireg značaja” (član 17). Ali, hipotetički, u slučaju negativnih rezultata referenduma po predsednika, skupština ne bi mogla da donese odluku o prestanku funkcije jer je za to obavezujuća opisana ustavna procedura. A tek ne bi smela da u toj svojoj odluci s početka savetodavni referendum proglasi obavezujućim, kako smo čuli od zvaničnika, jer je to prosto pravni nonsens, očigledna nezakonitost.

Ova skica „savetodavnog referenduma o predsedniku republike” toliko je zamućena neustavnošću, nezakonitošću, nekim moralom, a ne pravom, političkom borbom i interesom, da će, sve su prilike, postati sasvim nevidljiva i, kao neuspešna, zaboravljena.

*Profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista