Глачање челичног пријатељства Кине и Србије

Јануар 1955. је био временски оквир када су успостављени дипломатски односи између ондашње Југославије и Народне Републике Кине. Званичне институције у две 7.000 километара међусобно удаљене државе наводе да је то било 2. јануара. Негде се помиње и 10. јануар. 
Последњих деценија две земље су градиле веома блиске односе, који су од 2009. достигли ниво стратешког партнерства. Прошлог маја, током помно праћене турнеје по Европи, председник НР Кине Си Ђинпинг сложио се у Београду с председником Александром Вучићем да буде продубљено и развијено свеобухватно стратешко партнерство две државе из 2016. и изграђена кинеско-српска заједница са заједничком будућношћу у новој ери. Србија је прва европска земља која с Кином гради такву заједницу, што у потпуности показује стратешки, посебан и висок ниво природе билатералних односа, изјавио је председник Си. Дипломатски контакти између Београда и Пекинга, досежу у ране осамдесете године 19. века, документовао је недавно колега Бранко Жујовић, зналац НР Кине, после шест година професионалног деловања из те државе. Уочи јубиларних 70 година, Жујовић је са кинеским истраживачима обелоданио за јавност у Србији државни спис некадашњег кинеског амбасадора у Паризу Сјуе Фученга, да му је 1882. уручено државно писмо краља Милана Обреновића ((1854–1901). 
О том догађају је Јуанинг Џанг са Универзитета Анћинг у Анхуеју навела да су званични дипломатски контакти Кине и Србије успостављени око 1880. године. По научници, краљ Милан је кинеском цару Гуангсуу (1871–1908), из династије Ћинг, посредством свог министра у Француској послао пријатељско дипломатско писмо, у којем га је обавестио о независности Србије. 
Било је то у време Србије за владе Милана Пироћанца (1837–1897), политичара, правника, публицисте и једног од најбољих домаћих адвоката. Током три године, до септембра 1883, премијер Пироћанац, дипломац са Сорбоне који се усавршавао и у Хајделбергу, био је такође министар иностраних дела, а његова влада је започела широк програм модернизације Србије, и на политичком и на економском плану. 
Федеративна Народна Република Југославија је међу првим социјалистичким земљама у Европи признала владу НР Кине у Пекингу као јединог представника кинеског народа. Било је то 5. октобра 1949, само четири дана пошто је револуционарни вођа Мао Цедунг на Тргу небеског мира прокламовао да се „Кина усправила”. Међутим, одлука Београда била је наредних година игнорисана у Пекингу. Кинески став се променио до 1955. На то је утицала све активнија политика Југославије према Азији, нарочито Индији и Бурми, као и смрт Јосифа Висарионовића Стаљина. Када је Мао Цедунг у септембру 1955. дочекао делегацију Савеза Комуниста Југославије (СКЈ), самокритично се извинио за лоше односе у прошлости и за „времена када смо вас изневерили”.  У дугом прегледу три деценије политике КП Кине, Мао је објаснио да, кад је ФНРЈ „понудила нама да призна нову Кину, ми нисмо одговорили, нити одбили понуду”. „Совјетски пријатељи нису желели да успоставимо дипломатске односе с вама”, истакао је Мао члановима делегације СКЈ. Много пре успостављања дипломатских односа, како пише истакнути српски историчар средње генерације др Јован Чавошки, „победничка југословенска револуционарна борба често је представљала ’јасан пример за опонашање’ (како је писало у једним новинама Комунистичке партије Кине) у титанској борби КПК током грађанског рата у Кини”. У студији из 2011. „Искорак из балканских граница: мало позната историја раних односа Југославије с азијским земљама”, Чавошки наводи истраживање кинеског историчара Ма Сипуа да је током Другог светског рата у новинама под контролом КПК објављено више од 600 чланака о успешној револуционарној стратегији Комунистичке партије Југославије. 
По Чавошком, „сви ови чланци су били очигледна поређења политичког искуства две удаљене Комунистичке партије, док су често наглашавали директне паралеле између два истакнута лидера ових револуција – Јосипа Броза Тита и Мао Цедунга”. Историчар који је докторирао на Пекиншком универзитету, уочава и да је Мао Цедунг „лично био толико импресиониран револуционарним искуством Југославије да је у новембру 1947” писао Стаљину да ће све политичке странке, осим КПК, „бити приморане да напусте политичку арену, као што је то већ учињено у ЧСР-у и Југославији”. За Чавошког је „таква блиска идеолошка солидарност постала још очигледнија у децембру 1947”. Тада је будући председавајући (Мао Цедунг) отворено изјавио да „КПК мора директно да усвоји југословенско револуционарно искуство, јер су Југословени себи утрли пут до победе без компромиса (за разлику од Француза и Италијана)”, чије су КП поражене на парламентарним изборима раније те године. 
Чавошки се бави и Владимиром Дедијером (1914–1990), аутором познате биографије Тита, пре рата младим перспективним новинаром „Политике”, партизанским потпуковником и касније познатим историчарем. Дедијер је у много хваљеној књизи „Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина” написао да је у јануару 1948. требало да оде у Кину и покуша да напише књигу о тамошњој револуцији. Идеју за ово путовање дао му је Тито, уз констатацију: „Кина је од највеће важности.” 
Дедијер, широког образовања, а у новој власти задужен за агитацију и пропаганду, био једини међу југословенским комунистима с директним везама са званичницима КПК. На оснивачкој конференцији УН у Сан Франциску у априлу 1945. срео се са чланом Политбироа КПК Донг Бивуом. Разговарали су и о неким проблемима југословенске и кинеске револуције, проналазећи многе сличности. Двојица званичника одржавала су интензивне контакте током 1945. и 1946, кад је Дедијер објавио у домаћим часописима низ материјала КПК, наводи Чавошки. Не дочекавши совјетску визу ради пропутовања за Кину, Дедијер је с колегом из Агитпропа Радованом Зоговићем отпутовао на конгрес индијских комуниста у Калкути, у нади да ће преко суседне Бурме стићи до ратног штаба Мао Цедунга. Но, и то се изјаловило, па је уследио повратак у Југославију. 
Колико су средином педесетих година прошлог века руководства НР Кине и ФНРЈ поклањала велику пажњу успостављеним узајамним дипломатским односима показао је и избор амбасадора. За првог кинеског амбасадора у Југославији именован је тадашњи заменик министра спољних послова Ву Сјућуен који је већ два дана по слетању у Београд председнику Титу уручио акредитивно писмо. 
Из Београда је за амбасадора у Пекингу именован Владимир Поповић, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, народни херој. До тада је већ био амбасадор у Москви и Вашингтону. У Пекинг је стигао и први дописник Танјуга, један од најискуснијих новинара Бранко Богуновић, коме је потом придодат и „млађи” дописник, а према њима се у Пекингу односило с посебном пажњом. 
Председник Си Ђинпинг у мају је у Београду оценио да је снажно кинеско-српско пријатељство издржало тест променљиве међународне ситуације и има солидну политичку основу која се може похвалити дубоком историјом, солидном подршком јавности и широким заједничким интересима. У НР Кини сматрају Србију „гвозденим пријатељем”, што је звање додељено само неколиким државама које уживају највеће поверење Пекинга, попут Пакистана и Камбоџе. „Сада смо челични пријатељи, са везама снажнијим од гвозденог пријатељства”, рекао је председник Си. У кинеским медијима поручују како две државе сада треба да глачају „челично пријатељство” како би им билатерални односи били још сјајнији.

*Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа