Glačanje čeličnog prijateljstva Kine i Srbije

Januar 1955. je bio vremenski okvir kada su uspostavljeni diplomatski odnosi između ondašnje Jugoslavije i Narodne Republike Kine. Zvanične institucije u dve 7.000 kilometara međusobno udaljene države navode da je to bilo 2. januara. Negde se pominje i 10. januar. 
Poslednjih decenija dve zemlje su gradile veoma bliske odnose, koji su od 2009. dostigli nivo strateškog partnerstva. Prošlog maja, tokom pomno praćene turneje po Evropi, predsednik NR Kine Si Đinping složio se u Beogradu s predsednikom Aleksandrom Vučićem da bude produbljeno i razvijeno sveobuhvatno strateško partnerstvo dve države iz 2016. i izgrađena kinesko-srpska zajednica sa zajedničkom budućnošću u novoj eri. Srbija je prva evropska zemlja koja s Kinom gradi takvu zajednicu, što u potpunosti pokazuje strateški, poseban i visok nivo prirode bilateralnih odnosa, izjavio je predsednik Si. Diplomatski kontakti između Beograda i Pekinga, dosežu u rane osamdesete godine 19. veka, dokumentovao je nedavno kolega Branko Žujović, znalac NR Kine, posle šest godina profesionalnog delovanja iz te države. Uoči jubilarnih 70 godina, Žujović je sa kineskim istraživačima obelodanio za javnost u Srbiji državni spis nekadašnjeg kineskog ambasadora u Parizu Sjue Fučenga, da mu je 1882. uručeno državno pismo kralja Milana Obrenovića ((1854–1901). 
O tom događaju je Juaning Džang sa Univerziteta Anćing u Anhueju navela da su zvanični diplomatski kontakti Kine i Srbije uspostavljeni oko 1880. godine. Po naučnici, kralj Milan je kineskom caru Guangsuu (1871–1908), iz dinastije Ćing, posredstvom svog ministra u Francuskoj poslao prijateljsko diplomatsko pismo, u kojem ga je obavestio o nezavisnosti Srbije. 
Bilo je to u vreme Srbije za vlade Milana Piroćanca (1837–1897), političara, pravnika, publiciste i jednog od najboljih domaćih advokata. Tokom tri godine, do septembra 1883, premijer Piroćanac, diplomac sa Sorbone koji se usavršavao i u Hajdelbergu, bio je takođe ministar inostranih dela, a njegova vlada je započela širok program modernizacije Srbije, i na političkom i na ekonomskom planu. 
Federativna Narodna Republika Jugoslavija je među prvim socijalističkim zemljama u Evropi priznala vladu NR Kine u Pekingu kao jedinog predstavnika kineskog naroda. Bilo je to 5. oktobra 1949, samo četiri dana pošto je revolucionarni vođa Mao Cedung na Trgu nebeskog mira proklamovao da se „Kina uspravila”. Međutim, odluka Beograda bila je narednih godina ignorisana u Pekingu. Kineski stav se promenio do 1955. Na to je uticala sve aktivnija politika Jugoslavije prema Aziji, naročito Indiji i Burmi, kao i smrt Josifa Visarionovića Staljina. Kada je Mao Cedung u septembru 1955. dočekao delegaciju Saveza Komunista Jugoslavije (SKJ), samokritično se izvinio za loše odnose u prošlosti i za „vremena kada smo vas izneverili”.  U dugom pregledu tri decenije politike KP Kine, Mao je objasnio da, kad je FNRJ „ponudila nama da prizna novu Kinu, mi nismo odgovorili, niti odbili ponudu”. „Sovjetski prijatelji nisu želeli da uspostavimo diplomatske odnose s vama”, istakao je Mao članovima delegacije SKJ. Mnogo pre uspostavljanja diplomatskih odnosa, kako piše istaknuti srpski istoričar srednje generacije dr Jovan Čavoški, „pobednička jugoslovenska revolucionarna borba često je predstavljala ’jasan primer za oponašanje’ (kako je pisalo u jednim novinama Komunističke partije Kine) u titanskoj borbi KPK tokom građanskog rata u Kini”. U studiji iz 2011. „Iskorak iz balkanskih granica: malo poznata istorija ranih odnosa Jugoslavije s azijskim zemljama”, Čavoški navodi istraživanje kineskog istoričara Ma Sipua da je tokom Drugog svetskog rata u novinama pod kontrolom KPK objavljeno više od 600 članaka o uspešnoj revolucionarnoj strategiji Komunističke partije Jugoslavije. 
Po Čavoškom, „svi ovi članci su bili očigledna poređenja političkog iskustva dve udaljene Komunističke partije, dok su često naglašavali direktne paralele između dva istaknuta lidera ovih revolucija – Josipa Broza Tita i Mao Cedunga”. Istoričar koji je doktorirao na Pekinškom univerzitetu, uočava i da je Mao Cedung „lično bio toliko impresioniran revolucionarnim iskustvom Jugoslavije da je u novembru 1947” pisao Staljinu da će sve političke stranke, osim KPK, „biti primorane da napuste političku arenu, kao što je to već učinjeno u ČSR-u i Jugoslaviji”. Za Čavoškog je „takva bliska ideološka solidarnost postala još očiglednija u decembru 1947”. Tada je budući predsedavajući (Mao Cedung) otvoreno izjavio da „KPK mora direktno da usvoji jugoslovensko revolucionarno iskustvo, jer su Jugosloveni sebi utrli put do pobede bez kompromisa (za razliku od Francuza i Italijana)”, čije su KP poražene na parlamentarnim izborima ranije te godine. 
Čavoški se bavi i Vladimirom Dedijerom (1914–1990), autorom poznate biografije Tita, pre rata mladim perspektivnim novinarom „Politike”, partizanskim potpukovnikom i kasnije poznatim istoričarem. Dedijer je u mnogo hvaljenoj knjizi „Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina” napisao da je u januaru 1948. trebalo da ode u Kinu i pokuša da napiše knjigu o tamošnjoj revoluciji. Ideju za ovo putovanje dao mu je Tito, uz konstataciju: „Kina je od najveće važnosti.” 
Dedijer, širokog obrazovanja, a u novoj vlasti zadužen za agitaciju i propagandu, bio jedini među jugoslovenskim komunistima s direktnim vezama sa zvaničnicima KPK. Na osnivačkoj konferenciji UN u San Francisku u aprilu 1945. sreo se sa članom Politbiroa KPK Dong Bivuom. Razgovarali su i o nekim problemima jugoslovenske i kineske revolucije, pronalazeći mnoge sličnosti. Dvojica zvaničnika održavala su intenzivne kontakte tokom 1945. i 1946, kad je Dedijer objavio u domaćim časopisima niz materijala KPK, navodi Čavoški. Ne dočekavši sovjetsku vizu radi proputovanja za Kinu, Dedijer je s kolegom iz Agitpropa Radovanom Zogovićem otputovao na kongres indijskih komunista u Kalkuti, u nadi da će preko susedne Burme stići do ratnog štaba Mao Cedunga. No, i to se izjalovilo, pa je usledio povratak u Jugoslaviju. 
Koliko su sredinom pedesetih godina prošlog veka rukovodstva NR Kine i FNRJ poklanjala veliku pažnju uspostavljenim uzajamnim diplomatskim odnosima pokazao je i izbor ambasadora. Za prvog kineskog ambasadora u Jugoslaviji imenovan je tadašnji zamenik ministra spoljnih poslova Vu Sjućuen koji je već dva dana po sletanju u Beograd predsedniku Titu uručio akreditivno pismo. 
Iz Beograda je za ambasadora u Pekingu imenovan Vladimir Popović, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, narodni heroj. Do tada je već bio ambasador u Moskvi i Vašingtonu. U Peking je stigao i prvi dopisnik Tanjuga, jedan od najiskusnijih novinara Branko Bogunović, kome je potom pridodat i „mlađi” dopisnik, a prema njima se u Pekingu odnosilo s posebnom pažnjom. 
Predsednik Si Đinping u maju je u Beogradu ocenio da je snažno kinesko-srpsko prijateljstvo izdržalo test promenljive međunarodne situacije i ima solidnu političku osnovu koja se može pohvaliti dubokom istorijom, solidnom podrškom javnosti i širokim zajedničkim interesima. U NR Kini smatraju Srbiju „gvozdenim prijateljem”, što je zvanje dodeljeno samo nekolikim državama koje uživaju najveće poverenje Pekinga, poput Pakistana i Kambodže. „Sada smo čelični prijatelji, sa vezama snažnijim od gvozdenog prijateljstva”, rekao je predsednik Si. U kineskim medijima poručuju kako dve države sada treba da glačaju „čelično prijateljstvo” kako bi im bilateralni odnosi bili još sjajniji.

*Novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista