Нишки камерни хор

Пуних четрнаест година овај хор осваја публику својим певањем не само по Србији већ и у земљама широм Европе, почев од Македоније, Републике Српске, Грчке, Бугарске, Италије, Шпаније, Аустрије, Немачке, Пољске и Холандије, па до Русије. Да не говоримо да се већина значајних градских манифестација, фестивала и музичких свечаности у Нишу без његовог учешћа не може ни замислити. Мада је аматерски, његова извођења импресионирала су многе диригенте и солисте са којима је сарађивао.

– Међу оснивачима је било највише чланова хора музичке школе „Др Војислав Вучковић” и „Хорa студената Универзитета у Нишу”. Данас броји око тридесет сталних и двадесет повремених чланова, како средњошколаца и студената, тако и оних у зрелим годинама. Међу нама има лекара, професора, инжењера, судија, директора, новинара, угоститеља... Неки чак и не знају да читају ноте, али су му веома посвећени, јер у себи носе огромну љубав према певању – истичу Зорица Станковић, менаџер „Народних новина”, и Радмила Милтеновић, професор енглеског језика, чланице председништва Нишког камерног хора.

Запис из Грачанице

Да није тог ентузијазма (о заради се не може говорити), не би ни опстали до сада. Пробе се одржавају два пута недељно, а пред важне наступе сваке вечери до касно у ноћ, некад и током преподнева. Сами концерти умеју да буду физички веома исцрпљујући, поготово, за оне који су на сцени у првом реду. Ипак, то ником не пада тешко.

– Певање на сцени је изузетно напорно јер човек, практично, мора да стоји као кип. А ја, примера ради, имам проблеме са кичмом, али док певам могу да стојим и по два сата а да ме ништа не боли! Мене музика као да лечи – каже Радмила.

Први диригент хора био је маестро Радојица Милосављевић. После његове смрти, хор је преузео његов ученик, Зоран Андрић. Под његовом диригентском палицом хор је постигао значајне успехе, али оно по чему ће остати посебно упамћен јесу једна аудио и једна видео касета, снимљене уз благослов владике Артемија, у манастиру Грачаница 15. марта 1997. године.

– То је први и једини запис начињен у овом манастиру пре и после ратних дешавања на Косову и Метохији. Снимање је трајало осам сати, на минус петнаест степени. Чланови хора стајали су на бетону, па када је постало неподношљиво хладно, монахиње су нам под ноге бацале картоне и поњаве. Када смо се вратили кући, половина нас је пала у кревет, али нико се није пожалио – поносно кажу наше саговорнице.

Повратак опере

(/slika2)Од свог настанка до данас, хор је неколико пута мењао и име и диригенте. Сад је на његовом челу Ивана Мировић, млада професорка која је магистрирала у класи проф. Даринке Матић-Маровић. О сваком наступу дуго се прича. Да не би, кажу Радмила и Зорица, сатима набрајале дела која изводе, издвајају пре свега Шубертову мису коју су певали са нашом оперском дивом Јадранком Јовановић, Вердијев „Реквијем” са солистима Опере из Берна, под диригентском палицом Србољуба Динића, па турнеју са ансамблом „Сања Илић и ’Балканика’”, затим готово све руковети на „Мокрањчевим данима” у Неготину, учешће на Нишким музичким свечаностима и Нишком џез фестивалу, где су 2007. године певали са познатим америчким џез певачем Ларијем Рејом...

Њих две ипак посебно желе да помену оперу „На уранку”, у режији београдског редитеља Боривоја Поповића.

– У реализацији овог пројекта, поред Нишког камерног хора, учествовали су и солисти из Ниша и Београда и Нишки симфонијски оркестар. Тако је, после четрдесет година, у Нишу поново изведена опера и тиме најављен њен скори повратак, што многи једва чекају. Ниш има и оркестар и хор. Проблем је само одговарајући простор. Можда чак и не би требало подизати нову зграду, већ само адаптирати неки од постојећих објеката, а такви постоје. Надамо се да ће градски оци испунити своје обећање – кажу ове даме.

Традиција успешних наступа се наставља. А глас још ниједног члана хора до сада није издао. Свако има „виолински кључ” којим „отвара” своје грло. Неко гргори чај од жалфије, неко пије јабуково сирће са медом, неко сише суву шљиву као бомбону, а најчешће „штимују” гласне жице певушећи од раног јутра.