Имењак кнеза Лазара

Разлог да посетите Лазаревац лако ћете наћи, а до овог градића није тешко ни доћи – налази се на раскрсници путева који воде од Београда ка Ваљеву, Љигу и Аранђеловцу. Убраја се међу 17 београдских општина, а од центра престонице удаљен је 55 километара.

Наш долазак поклопио се са обележавањем годишњице Колубарске битке, која је давне 1914. године вођена пуних 30 дана, од 16. новембра до 15. децембра.

Било је то време киша, Колубара се излила из свог корита, а генерал Оскар фон Поћорек је кренуо са неупоредиво боље опремљеном и бројнијом армадом, па ипак је војвода Живојин Мишић извојевао победу.

– Не зна се тачан број палих војника. По једној верзији у крипти их је 50.000, а по другој 20.000 – наглашава наша саговорница и додаје – поређења ради, да у Лазаревцу данас живи око 20.000 мештана, а у целој општини, која обухвата површину од 389 квадратних километара, у 32 насеља има око 60.000 становника – прича Јагода Недељковић, кустос у Модерној галерији и додаје да је упркос свим злоделима непријатеља српски народ остао достојанствен и у победи сахранивши са својим јунацима и пале аустро-угарске војнике у исту гробницу.

Спомен-костурница, црква посвећена светом Димитрију, својим складом и лепотом доминира градом. Грађена је од 1938. до 1941. године средствима Друштва за подизање храма, као умањена реплика цркве Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи.

На Враче брду

Оближње Враче брдо, у селу Ћелије изнад Ибарске магистрале, које с надморском висином од 240 метара доминира околином, у току Колубарске битке 15 пута је прелазило из руку једних у руке других! Ту је 1914. године погинуо и Димитрије Туцовић. Првобитно је на брду и сахрањен, а 1954. године су посмртни остаци пренети у Београд, на трг који носи име по овом прваку Социјалдемократске странке.

Враче брдо је данас омиљено излетиште Лазаревчана. А у народу постоји веровање да су овде део живота провели, у манастиру подно брда, свети врачи Кузман и Дамјан и да је брдо по њима названо.

У Лазаревцу је све по мери његових становника. У близини цркве Светог Димитрија су обданиште, средње школе, велелепна зграда Центра за културу, библиотека „Димитрије Туцовић”, која је 1989. покренула и Фестивал хумора за децу, познат и ван граница наше земље.

– На првом спрату робне куће, у самом центру Лазаревца, налази се Модерна галерија, отворена 2002. године. Богата збирка слика, графика и скулптура, репрезентативних за нашу ликовну сцену од периода између два светска рата до данас позната је под називом „Савременици”. Настала је као легат Лепе Перовић граду. Колекција је обогаћена накнадним поклонима и откупима, тако да данас располаже са преко 200 експоната – наглашава наша саговорница с нескривеним поносом.

У сред града – Каменград

(/slika3)Ко још није чуо за „Чаробни врт” вајара наивца Богосава Живковића у оближњем селу Лесковац? У уметниковом дворишту су изложена дела у камену и дрвету. Осликани зидови, врата, бунари, вајати, дрвеће говоре о уметниковом неуморном духу и права су туристичка атракција. Ово место је постало светски познато кад га је посетио амерички председник Џими Картер. Захваљујући Богосаву и архитекти Драгану Вукмировићу, у центру Лазаревца је никао „Каменград”, са малом позорницом и елементима етнонаслеђа – млинским каменом, жрвњем, огњиштем...

Прва болница у Лазаревцу подигнута је 1930. године. Добротвори зграде били су Тома и Илинка Пауновић. Једно време је ту било породилиште, затим зубна амбуланта, па музичка школа а дочекала је и да се под њен кров усели и библиотека

Овде је и права мека за спортисте, јер у једној од најбољих хала за дворанске спортове у Србији има места за скоро све спортске дисциплине.

Носилац развоја у целом граду је Рударски басен „Колубара”.

Некада су овде биле непрегледне шуме, људи су их раскрчили и направили обрадиво земљиште. А онда су дошли багери и почели да преврћу земљу тражећи „црно злато“.

Производња угља захтева скидање плодних ораница, измештање реке и нестајање села, а када је експлоатација окончана остаје нешто што личи на месечев пејсаж. Нажалост, то је неминовност и данак који овај крај плаћа за добро целе земље.

– Шездесет одсто производње лигнита сагоримо да бисмо добили електричну енергију. Значи, сваки други киловат који потрошите код куће долази одавде – објашњава нам Бранислав Пајић, рударски инжињер који у РБ „Колубара” ради у сектору развоја.

Занимљив „изум” овдашњих људи је – интересна градња. Коп се, наиме, сваке године помери за око 250 метара, пратећи жилу угља. Села Сакуља и Цветовац више не постоје, а следећи су на реду Вреоци. Мештанима се плаћа за исељење, па сад преко ноћи ничу куће, обори, воћњаци...

Нисмо пропустили прилику да прозборимо и о пепелу.

– Има начина да се реши и тај проблем, рецимо Немци уграђују пепео у путеве. Површински копови се рекултивишу: данас је 870 хектара под шумом, 300 хектара под пољопривредним земљиштем и расадима... – набраја Пајић и показује најновији подвиг РБ „Колубара”. После три године корито реке Колубаре променило је ток за 4,6 километара.

– Ово је јединствен пример у Европи, можда и у свету. Пошло нам је за руком да изместимо реку и на некадашњем одлагалишту направимо проточно језеро површине 14 хектара, ту је и амфитеатар који може да прими 1.500 посетилаца, у плану је изградња хиподрома, стрелишта... Имамо пространство на коме може бити шта год осмислимо, па и скијашке стазе, наравно, уколико нађемо инвеститоре – додаје Пајић.

Инспирација за „Сумњиво лице“

Са сетом гледамо тај прелепи брежуљкасти предео шумадијске Колубаре, покривен зеленим „ћилимом” по коме су се попут шара распоредила села и заселци, благородну земљу, која се све мање обрађује, 30 извора минералне воде, које нико не користи, бројна природна и вештачка језера. Лети на језеру Очаге, које се пуни подземним изворима са дна језера на дубини од девет мера, буде као на мору.

(/slika2)У центру града тискају се кафићи и посластичарнице, а међу њима издвајају се ресторани „Том и Џери” и „Бајка”, који је сврстан међу 30 најбољих у Београду. Лазаревчани уживају у 2.400 сунчаних сати годишње, док ветрове задржавају Космај, Рудник, Венчац и Букуља.  

У Лазаревцу је службовао, као судски практикант, и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић који је ту, по свој прилици, нашао и инспирацију за „Сумњиво лице”.

Ова репортажа помало личи на „површински коп” са кога је скинут само први слој, а до лигнита има још доста. Остајемо вам дужни причу како су лазаревачки планинари „окренули педалу” до манастира Боговађе, како ваја Илија Филиповић из Степојевца, како се у селу Рудовци у стогодишњем јасену, после једне олујне ноћи, појавио лик Богородице. Ако се обнови сликарска колонија нећемо заобићи ни село Дудовицу, а ред би био да одемо и до пецароша, да проверимо да ли гризе „брка”. Недавно се један од скоро десет килограма, на наше очи, упецао на кедар...

----------------------------------------

Потрага за именом

Лазаревац је настао кад је на брду Збеговац 1885. године Негован Недељковић из Шопића, тадашњег среског центра (садашње периферије), одлучио да подигне кућу на сунчаном брегу „на коме магле никада нема“. А онда су, једна по једна, поред кућа ницале кафане, задруге, занатске радње... Чувени су шарани опанци „колубарци“ који су овде прављени.

На Лазареву суботу 1887. године, Скупштини Краљевине Србије упућен је захтев да се насељу дарује име и одобри оснивање општине. Одговор је стигао 28. јуна 1889. године: зваће се Лазаревац, поводом 500 година Косовске битке, а у част српског кнеза Лазара Хребељановића. Истини за вољу овде су људске насеобине постојале од вајкада. Археолози су нашли посуђе из винчанског периода. Живели су овдеТрачани, Келти, Римљани су посадили винову лозу, а Турци цео крај припојили Београдском пашалуку. Кад је дошло време устанака и ослободилачких ратова мештани околних села су били у првим редовима. Одавде је и Узун Мирко Апостоловић, јунак који је добио орден за учешће у ослобађању Београда.