О употреби лисица и камера

Необично сам се изненадио прочитавши недавно у једним новинама, самарићански милосрдан и самурајски одважан текст др Владана Батића, бившег министра правде. У коме аутор, више него оправдано протестује због нимало суптилне медијске презентације лишавања слободе бившег председника Трговинског суда у Београду Горана Кљајевића и бившег окружног јавног тужиоца у Београду Радета Терзића. Обећавајући да ће у случају неког будућег, могућег хапшења представника садашње власти учинити све да буде поштовано њихово достојанство и да у затвор буду одведени без лисица и камера, наравно, "кад једном Србија уистину постане правна држава".

На први поглед, заиста се није имало шта приговорити једном оваквом минуциозно аналитичком, на моменте необично дирљивом али и упозоравајуће претећем штиву, упадљиво украшеном неизбежним политикантским пасажима.

Али ако се подсетимо чињенице да је аутор текста био и министар правде управо у времену сумануто истребљујуће, осветнички безумне и непробирљиве, паланачки дискретне политичко-полицијске акције "Сабља", онда се нужно поставља питање, о чему се овде заправо ради?

Пропагандно-едукативни ТВ спотови хапшења бившег заменика републичког јавног тужиоца Србије Милана Сарајлића и извесног криминалног лика названог "Пацов", уз надреалне, сада већ историјске снимке окованог судије Окружног суда у Београду Животе Ђоинчевића ухапшеног 24. марта 2003. године, преплавили су ТВ екране у то зло време и постали енциклопедијска и каталошка одредница појма српског правосуђа на путу ка уједињеној Европи, баш као у каквој антидрами Ежена Јонеска. Између тих, застрашујуће рекламних спотова, гебелсовски вешто је прављена паралела, тако да су се њихови главни јунаци пресликавали један преко другог, као преко индига, како у антологијским сценама хапшења, тако и у својим звањима. "Пацов" – криминалац= јавни тужилац =судија окружног суда и ту није могло бити никакве грешке. Сензационалну вест о својевременом лишавању слободе судије Врховног суда Србије Љубомира Вучковића, једна амбициозна ТВ станица је, у недостатку фотографије осумњиченог, пропратила управо архивским фотографијама улисиченог судије Ђоинчевића, сада већ неславне маскоте, не само дератизацијски и дезинсекцијски ефикасне полицијске акције "Сабља", већ и свих будућих, парадно ударничких, предизборно милозвучних и поентирајућих борби против корупције и организованог криминала. Мало ко и данас зна да је тај исти човек, после 28 месеци исцрпљујуће мучног и надживљујуће срамног кривичног поступка и 75 дана проведених у притвору, правноснажном пресудом Врховног суда Србије ослобођен оптужбе због недозвољеног држања пиштоља, иначе уредно задужених током свог судовања на Косову и Метохији.

Све се то збивало у време милитантно осионог, понижавајуће бахатог министровања господина Батића који је свакодневно, не скидајући се са ТВ екрана, у нарцисоидно егзалтираним и застрашујуће грлатим, политикантским наступима, крупијеовски убедљиво најављивао масовна и спектакуларна хапшења која ће тек запањити целу Србију, наравно, уз пословично дискретну асистенцију усијаних ТВ камера.

Садашња власт је кроз непристало популистичку, медијску презентацију лишавања слободе Горана Кљајевића и Радета Терзића само показала да је применом најпримитивнијег метода учења, у складу са теоријом Габријела Тарда, грубо подражавајући већ испробану рецептуру демонтирања, девастације и распећа правосудних органа, али и политичких противника, иначе, нештедимице коришћену и у претходним режимима, и сама у стању да очас прегризе врат бившим или садашњим политичким опонентима. Застрашујуће препознатљив рукопис бившег министра правде, који у свом тексту лицемерно ламентира над жртвама властитог, чудовишно бездушног адвертајзинга, представља још једну, дадаистички невеселу карикатуру проверено разорне, наказне идеологије метастазираног Система у којем царују морално нихилистичка правила размишљања и памћења која се аветињски чудесно одржавају у животу, ево већ деценијама, па и вековима, упркос свему.

Покаткад се и сам понадам да би Србија једног дана заиста могла постати правна држава. Али да би настала једна таква идеална творевина, између бројних услова, неопходно је и да др Владан Батић не буде више у могућности да на било који начин одлучује о употреби лисица и камера.

Заменик окружног јавног тужиоца у Београду