O upotrebi lisica i kamera

Neobično sam se iznenadio pročitavši nedavno u jednim novinama, samarićanski milosrdan i samurajski odvažan tekst dr Vladana Batića, bivšeg ministra pravde. U kome autor, više nego opravdano protestuje zbog nimalo suptilne medijske prezentacije lišavanja slobode bivšeg predsednika Trgovinskog suda u Beogradu Gorana Kljajevića i bivšeg okružnog javnog tužioca u Beogradu Radeta Terzića. Obećavajući da će u slučaju nekog budućeg, mogućeg hapšenja predstavnika sadašnje vlasti učiniti sve da bude poštovano njihovo dostojanstvo i da u zatvor budu odvedeni bez lisica i kamera, naravno, "kad jednom Srbija uistinu postane pravna država".

Na prvi pogled, zaista se nije imalo šta prigovoriti jednom ovakvom minuciozno analitičkom, na momente neobično dirljivom ali i upozoravajuće pretećem štivu, upadljivo ukrašenom neizbežnim politikantskim pasažima.

Ali ako se podsetimo činjenice da je autor teksta bio i ministar pravde upravo u vremenu sumanuto istrebljujuće, osvetnički bezumne i neprobirljive, palanački diskretne političko-policijske akcije "Sablja", onda se nužno postavlja pitanje, o čemu se ovde zapravo radi?

Propagandno-edukativni TV spotovi hapšenja bivšeg zamenika republičkog javnog tužioca Srbije Milana Sarajlića i izvesnog kriminalnog lika nazvanog "Pacov", uz nadrealne, sada već istorijske snimke okovanog sudije Okružnog suda u Beogradu Živote Đoinčevića uhapšenog 24. marta 2003. godine, preplavili su TV ekrane u to zlo vreme i postali enciklopedijska i kataloška odrednica pojma srpskog pravosuđa na putu ka ujedinjenoj Evropi, baš kao u kakvoj antidrami Ežena Joneska. Između tih, zastrašujuće reklamnih spotova, gebelsovski vešto je pravljena paralela, tako da su se njihovi glavni junaci preslikavali jedan preko drugog, kao preko indiga, kako u antologijskim scenama hapšenja, tako i u svojim zvanjima. "Pacov" – kriminalac= javni tužilac =sudija okružnog suda i tu nije moglo biti nikakve greške. Senzacionalnu vest o svojevremenom lišavanju slobode sudije Vrhovnog suda Srbije Ljubomira Vučkovića, jedna ambiciozna TV stanica je, u nedostatku fotografije osumnjičenog, propratila upravo arhivskim fotografijama ulisičenog sudije Đoinčevića, sada već neslavne maskote, ne samo deratizacijski i dezinsekcijski efikasne policijske akcije "Sablja", već i svih budućih, paradno udarničkih, predizborno milozvučnih i poentirajućih borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Malo ko i danas zna da je taj isti čovek, posle 28 meseci iscrpljujuće mučnog i nadživljujuće sramnog krivičnog postupka i 75 dana provedenih u pritvoru, pravnosnažnom presudom Vrhovnog suda Srbije oslobođen optužbe zbog nedozvoljenog držanja pištolja, inače uredno zaduženih tokom svog sudovanja na Kosovu i Metohiji.

Sve se to zbivalo u vreme militantno osionog, ponižavajuće bahatog ministrovanja gospodina Batića koji je svakodnevno, ne skidajući se sa TV ekrana, u narcisoidno egzaltiranim i zastrašujuće grlatim, politikantskim nastupima, krupijeovski ubedljivo najavljivao masovna i spektakularna hapšenja koja će tek zapanjiti celu Srbiju, naravno, uz poslovično diskretnu asistenciju usijanih TV kamera.

Sadašnja vlast je kroz nepristalo populističku, medijsku prezentaciju lišavanja slobode Gorana Kljajevića i Radeta Terzića samo pokazala da je primenom najprimitivnijeg metoda učenja, u skladu sa teorijom Gabrijela Tarda, grubo podražavajući već isprobanu recepturu demontiranja, devastacije i raspeća pravosudnih organa, ali i političkih protivnika, inače, neštedimice korišćenu i u prethodnim režimima, i sama u stanju da očas pregrize vrat bivšim ili sadašnjim političkim oponentima. Zastrašujuće prepoznatljiv rukopis bivšeg ministra pravde, koji u svom tekstu licemerno lamentira nad žrtvama vlastitog, čudovišno bezdušnog advertajzinga, predstavlja još jednu, dadaistički neveselu karikaturu provereno razorne, nakazne ideologije metastaziranog Sistema u kojem caruju moralno nihilistička pravila razmišljanja i pamćenja koja se avetinjski čudesno održavaju u životu, evo već decenijama, pa i vekovima, uprkos svemu.

Pokatkad se i sam ponadam da bi Srbija jednog dana zaista mogla postati pravna država. Ali da bi nastala jedna takva idealna tvorevina, između brojnih uslova, neophodno je i da dr Vladan Batić ne bude više u mogućnosti da na bilo koji način odlučuje o upotrebi lisica i kamera.

Zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu