Лековите слике митских птица

Изложба слика „У птици је песма” Слободанке Ракић Шефер биће отворена данас у Галерији 107, у 19 сати, у Земуну. Поставка ће бити изложена до 20. децембра, а чиниће је 30 уља на платну насталих у последње две године.

Слободанка Ракић Шефер је Факултет ликовних уметности у Београду завршила 1976. године. Учествовала је на неколико стотина колективних изложби у земљи и иностранству. Приредила је око 80 самосталних поставки, добитник је више награда за сликарство.

– Тема поставке „У птици је песма” су паунови које сам транспоновала од митских птица, преко Витлејемске пећине у којој је Христос рођен, до виртуелних пејзажа и бајковитих принчева и принцеза. Живот се много искомпликовао и толико се хаоса и тегобе увукло у нашу стварност да је мени, као уметнику, преостало само да тражим излаз из те кризе. Као и увек, налазила сам га у природи и природним соковима, ту поред нас. Да то нисам научила у свом најранијем детињству, изгубила бих се у бетону, стаклу и асфалту београдских сивих улица. Природа сваком, ко је одабере за пријатеља враћа добротом и чистотом. Она нас поучава, али и лечи, даје нам сокове и пружа одговоре, каже Слободанка Ракић Шефер.

Наша саговорница прича да су је пчеле, у периоду када их је интензивно сликала, истински смиривале али и ојачале, па је и низ сазнања директно применила у свом животу. Када је, пак, сликала делфине, добро је разумела и њихове поруке, а тек са столицама… препознала је људе и њихову сумануту трку за влашћу и функцијама. „Нисам ни слутила колико су столице замена за људе. Отприлике: реци ми какву столицу волиш, па ћу знати ко си!”, каже нам уметница.

Слободанка Ракић Шефер оригиналним идејама дуги низ година изненађује поклонике ликовне уметности, критику, медије... Тако је овога пута, сасвим неочекивано, столице заменила пауновима.

– Нису ми столице постале досадне, има у њима још много симболике која може ликовно добро да се изнесе, али сам спонтано почела да се враћам правим вредностима живота, које су ми сада у првом плану.

Људи су се затворили у себе, постали нервозни, цео је свет захваћен хистеријом, огромним убрзањем и трошењем природних ресурса, што је и довело до рецесије и светске кризе. Шта ја ту, као сликар, умно и емотивно биће могу и треба да радим? Не смем својим радом да провоцирам, повећавам тугу и меланхолију, не смем да подржавам депресију. И себи, и другима морам да тражим лек спасења, а он је ту поред нас, подвлачи сликарка.

Током богате каријере Слободанка Ракић Шефер је често путовала. Свако путовање ју је, како рече, ојачало и учврстило у уверењу да човек, где год живи, не сме да изгуби контакт са природом и завичајем из кога је потекао јер тада изгуби нит са животом. Видела је много добрих изложби и схватила зашто су велики уметници велики: остали су то што јесу, диктирани правци су само протутњали поред њих а они су сваки правац испунили својом духовношћу и своју оригиналност довели до савршенства.

– Опчињена сам животом у корист радости. Знам да човек није дошао на овај свет да би био радостан, али се за радост треба борити. Мој задатак је да људе „храним” лепотом, да им појачавам бруј из природе, да им оснажим добре емоције. Имам дубоку потребу да храбрим, озарим, будим, подстичем и да будем лековита – каже на крају разговора Слободанка Ракић Шефер.