Речни „пирати” бољи трговци него пљачкаши

Пљачкаши пресрећу бродове и у Србији, али су њихове акције мање спектакуларне од пиратских препада у сомалским и индонежанским водама, па и од масовног претовара нафте у шверцерске барже за време санкција. Ситни трговци горивом из насеља дуж Дунава изгубили су подршку државе, али су и даље спремни да, макар препуштени ризику, нападају бродове ради сваковрсног терета, наоружани и спремни да га отму или да га откупе од подмитљивих посада. Њихови ојачани чамци могу да понесу и по 20 тона терета, али, ако не однесу количину већу од оне која је уговором произвођача и купца одређена као прихватљиви губитак, полиција не мора ни да сазна да се збила крађа. После нафте, чији сладак укус пирати никада нису заборавили, најцењенији су товарикокса, метала, житарица, шећераили вештачког ђубрива. Омиљена зона за вршљање им је појас од Смедерева до Београда.

– Смедерево је највећа лука у Србији, али нема одељење речне полиције. Како нема обезбеђења, одавде до Гроцке криминалци имају на располагању 60 километара да оперишу без много страха – објашњава Хранислав Мирковић, шеф Лучке капетаније у Смедереву.

– Речна полиција није увек од помоћи ни тамо где је има. Или не раде 24 часа или немају довољно чамаца, па посади на броду пресретнутом на отвореном Дунаву нико не може да помогне. Полиција понекад приведе осумњичену групу, али доказа немају, пусте их па их опет хватају неколико дана касније. Отети товар никада не добијемо натраг пошто је роба одмах прослеђена препродавцима– кажу у београдском представништву Украјинско-дунавског бродарства.

Пријава пиратских напада годишњестигне свега десетак. Договорених претовара робеима и више, али се сумња да су и поједине пријаве наводних препада само маска за погодбе посаде и пирата. То би објаснило зашто многи тобоже нападнути морнари нерадо говоре и са полицијом, а камоли са новинарима. Други разлог за ћутање могла би битистрепња да су пиратизадржали добре односе са локалним полицајцима успостављене у деведесетим годинама прошлог века. Поједини бродски транспортери незванично наводе да су добро познати крајеви реке где их сачекују пирати, као што се зна и за импровизована пристаништа, уређена за примање покраденог терета. Ипак, њихов је утисак, резултати полиције у хватању речних криминалаца остају мршави, тако да о пиратима данас отворено говоре само они који одавно нису морали да се суоче с њима.

– Пре десет година, не само да смо знали на којим деоницама пута ће нас пресрести, него су њихови чамци били стално укотвљени на ади преко пута пристаништа у Панчеву – сећа се Милорад Ковачевић, припадник службе обезбеђења „Петрохемије”. – Тек што сам почео да радим као чувар, непознати тип ми је пришао, поздравио ме по имену и, када сам га питао одакле се познајемо, рекао ми је и како се зову моја супруга и кћеркица, где жена ради и у коју школу ми дете иде. Мада ми је нудио две хиљаде марака, нисам прихватио да послујем с њима, па је ускоро још један навратио да ме притисне, али је и тај губио време. Касније сам препознао ту особу у СУП-у, сазнао да је полицајац, питао га шта је хтео од мене и он је одговорио да је чуо како нећу „да радим” па је проверавао зашто. После тога ме ипак нису дирали.

Насиље није неопходно пиратима јер, и пре десетак година и данас, ако чувари у пристаништу не пристану на погодбу, чланови посада се покажу попустљивијима, мада, када им са обе стране пловила приђе неколицина чамаца са по барем двојицом људи наоружаним пиштољима и дугим цевима, избор једва даимају. Зато дунавски пирати, сем једног изузетка прошле деценије, не остављају за собом жртве, ретко када лакше повређене сем ако се неки морнар баш узјогуни. Један такав тврдоглавац са бугарског брода у октобру је гурнут у реку, после чега су његови другови изгубили вољу да се буне. Тај случај је био повод да се о безбедности пловидбе Дунавом расправља на Конференцији речних бродарстава у Варни почетком месеца.  

– Они воле да ускачу на барже без посаде, али су на овој затекли морнаре па су прибегли насиљу. Ако нема вредног товара, краду макар електромоторе и каблове, што могу да продају само као старо гвожђе за ситан новац, док брод мора да чека данима да добије нове делове и зато пробија рокове, власнику стижу све већи рачуни за непредвиђене трошкове и, напослетку, јављају му да је уговор отказан – каже Зоран Нетковић, генерални менаџер „Агент плуса”, који заступа многе стране теретњаке на пропутовању кроз Србију.

Каблови, колико год то мизерно звучало, најчешћи су плен данашњих пирата са Дунава. Могуће је покрасти их без ризика, па се исплате иако не доносе велики новац. Важнији су жива глава и плитак али пун џеп него обогатити се и постати херој морбидних легенди.