Холокауст је више од геноцида

Александар Николић

Давид Албахари је давно рекао да оно што највише забрињава када говоримо о Холокаусту јесте чињеница да упркос енциклопедијским томовима, брдима научноистраживачких радова компетентних стручњака и реномираних академских установа, океанима уметничких дела у свим гранама, не можемо да одговоримо на једноставно питање – како је тако нешто могло да се догоди?

Холокауст се разликује од свих других геноцида по више параметара, јединствен је у историји човечанства. Осврнуо бих се на два:

Холокаусту су претходили миленијуми погрома, протеривања, шиканирања и дискриминације Јевреја на многим меридијанима. Још у петом веку пре нове ере, у Књизи о Јестири (Естери, 3.8), намесник Аман је хушкао краља древне Персије, Асвира (Ахашвероша), речима: „Има један народ расејан и расут међу народом по свим покрајинама твога царства; а њихови закони су различити од свих људи”, саветујући га да истреби Јевреје. Падом Другог храма у Јерусалиму, 70. године нове ере, започиње 2.000 година дуга агонија јеврејског расејања. Масакри током крсташких ратова и погром у Кишињеву су само међу првима у колективном сећању. Ограничавања зоне настањивања, како по областима – најпознатији случај је био у Руској царевини (1791–1917) – тако и унутар урбаних средина, чији је свакако опште познати пример венецијански гето из XVI века, те рестрикције онога што се може поседовати и чиме се може бавити, уврежили су се дубоко у свест. Оптужбе попут ритуалних убистава постале су периодичном и запаљивом појавом широм Европе. Јевреји су били протеривани између XII и XVI века са простора данашње: Русије, Француске, Немачке, Пољске, Уједињеног Краљевства, Мађарске, Шпаније, Португалије, Аустрије, Италије и Туниса. Нетрпељивост према Јеврејима је еволуирала из верске (антијудаизма) у расну – антисемитизам.

У оквиру различитих фаза психичког, економског и напослетку физичког уништења, власти Генералног губернаторства нацистичке Немачке (у једном делу окупиране Пољске) су у оквиру новоформираних гета знале да цинично инкорпорирају и по неку цркву да она „опслужује” покрштене Јевреје, a чија је судбина на крају, подразумева се, била идентична судбини осталих припадника изабраног народа.

Проф. Роберт Соломон Вистрих је својевремено закључио да је антисемитизам најдужа историјска мржња, којом је заражена скоро свака култура, од античких времена до данас. Антисемитизам је био присутан и на левици. Јевреји су били оптуживани због свог стања у коме они немају сопствену државу, а истовремено су из истих уста долазиле осуде напора ционистичког покрета за њено обнављање у прапостојбини јеврејског народа. Дакако, злоупотребљавани су и прагматични поводи за хушкање против Јевреја – њихова трговачка или било која друга еснафска конкуренција. Били су стереотипно клеветани као пребогати лихвари, а паралелно с тим исмејавани због заосталости јеврејске сиротиње. Нису били добри када су били асимиловани, контаминирајући аутентичне вредности једног друштва, а гадили су их се када су се и физички потпуно разликовали од средине у којој живе (Јевреји из источне Европе, тзв. Ostjuden). У сваком случају, једна од најгорих клетви која је могла да задеси човека жељног мирног живота током дугих векова била је да се роди као Јеврејин.

Да је нацистичка Немачка окупирала Нови Зеланд, она би, ван сваке сумње, уништила јеврејску заједницу Велингтона. Хитлеров „Мајн кампф” из 1925, озакоњена расна сегрегација у Нирнбергу 1935, те конференција у Ванзеу 1942. године само су међаши у бескомпромисној тоталности. Тоталност започетог уништења до последњег чеда и старице, постала је највиши национални и политички задатак, који оправдава првенство пролаза теретним возовима који допремају недужне несрећнике у логоре смрти и над оним композицијама који достављају преко потребно снабдевање немачким трупама у повлачењу на Источном фронту. Брижљиво грађена дехуманизација резултовала је егзекуцијама специјализованих трупа (ајнзац) стрељањем у леђа. Био је то тотални рат, пре свега против Јевреја. У њему циљ није могао бити само пљачка, присилни рад, покрштавање, отимање деце у јањичаре. Супстанца јеврејства – за нацисте – била је у крви и то Јеврејин ни на који начин не може изменити. Штавише, ни кајзерови официри и војници, одликовани у Првом светском рату, сад већ немачки Јевреји у својим поодмаклим годинама, са својим породицама, нису могли да избегну судбину коначног решења. Поступак за њих је могао да буде „нешто блажи – Терезинштат”, али крајњи исход никако. Данијел Рахамим је био једини јеврејски становник егејског острва Лерос. СС је унајмио бродице како би транспортовао Јевреје са грчких острва, а једна је дошла и по Данијела. Двадесет и осам дана је трајао ужас његовог транспортовања до Аушвица. Не, није био бачен у море, већ је био одвезен до симбола Холокауста, најпознатијег логора смрти.

Јевреји нису били опоненти Немаца, није могло бити ни територијалног спора, нити устанка. Они нису угрожавали карактер и развој Рајха. Напротив, били су махом међу немачким патриотама и пангерманистима, попут визионара модерне јеврејске државе Теодора Херцла у својој младости. Углавном су били еманциповани, секуларни и заправо протагонисти централности немачке културе и њеног континенталног и глобалног утицаја – Хајне, Левин, Ајнштајн, Менделсон. Допринос Јевреја социо-економском напретку Немачке био је немерљив, имајући у виду њихов минималан процентуални удео у становништву.

Колаборација у Холокаусту других европских држава, народа и верских група била је од изузетног значаја: у неким случајевима они су били носиоци геноцида над јеврејским народом. У Независној Држави Хрватској Холокауст је био аутономан и мануалан. Немачке савезнице увеле су разне степене антисемитских закона, а понеке и активно учествовале у убијању. Ипак, било је и оних које су помогле да се спаси значајан број Јевреја, нпр. Италија до своје капитулације и Бугарска када су у питању били Јевреји са њених изворних територија које су претходиле анексији Пирота, највећег дела вардарске Македоније и Западне Тракије. Полицијски органи окупираних земаља често су педантно спроводили немачке наредбе о регистрацији, принудним радовима, хапшењу, отимању приватне и јавне имовине, депортацијама и многим другим радњама које су претходиле физичкој ликвидацији. С друге стране, савезници у борби против Сила осовине, упркос раним и прилично прецизним информацијама о судбини европских Јевреја и логорима смрти нису чак ни бомбардовали пруге које су коришћене за депортацију, како би барем успорили крвави пир.

Имајући у виду да су европски Јевреји били предоминантно варошки елемент, с дугом традицијом писмености и бављења професијама и занатима који су изискивали довитљивост и инвентивност, говорећи у континуитету од друге половине XVIII, па до тридесетих година XX века, део Јевреја је партиципирао у елити друштва у привреди, трговини, банкарству, науци и уметности. Питам се: да није било Холокауста у коме су нестали многи од најбољих лекара и научника, колико би данас напредовао научноистраживачки рад у области медицине, нарочито када су у питању још увек неизлечиве болести? Холокауст је овде оставио, глобално гледано, ненадокнадиве последице.

Последњи преживели Холокауста природно напуштају овај свет. Данас их је у држави јеврејског народа око 130.000, а дневно се упокоји њих 40. Држава Израел јесте утеха, али није надокнада за Холокауст. Модерни ционистички покрет је деловао давно пре Холокауста, с краја XIX века, и само један од његових мотива је био безбедно национално огњиште за измучену народну душу. Јеврејски народ се никада неће опоравити од Холокауста. Не само што је у њему нестало две трећине европског јеврејства него зато што је супериорна животна снага умногоме затрта. Никаква стартап нација не може да надомести искорењену дубину и ширину интелектуалне елите. Да би се разумело шта је нестало у Холокаусту, мора да се спозна, барем у основним цртама, просперитет и надахнутост онога што је постојало, почев од јеврејске филозофије, рабинских преписки, јидиш и ладино културе.

Онима пак који би да се баве порицањем или извитоперењем Холокауста може се поручити да би јеврејски народ сувим златом платио да замени јединствену страхоту Холокауста за историјске догађаје којима политичке интересне групе покушавају да припишу атрибуте геноцида. Треба се присетити једне од порука проф. Јехуде Бауера, доајена научноистраживачког рада о Холокаусту, а у нас његовог ученика, Епископа пакрачко-славонског Јована Ћулибрка, да колико год да је важна култура сећања и њено мултидисциплинарно неговање, суштина је ипак и изнад свега у истраживању онога шта се заиста догодило.

Потомцима жртава Холокауста није потребан један институционални дан сећања на Холокауст и херојство у њему (како међународни на дан ослобођења Аушвица, тако и онај национални у Израелу или 22. април у Србији), јер ми живимо тај дан у подсвести сваки дан. Велики број наших предака никада није говорио о страдалништву током Холокауста, а немали број је и одбио немачке репарације. За нас је Холокауст јединствен и најтежи злочин у историји човечанства, за кога нема опроштаја, утехе или надокнаде.