Постпротестни проблеми

Блокаде, бесмислени и неформулисани захтеви, узимање правде у своје руке, све то ће се некако, на овај или онај начин, завршити. Последице ће остати. Како по привреду, тако и по начин размишљања у друштву. Оно што нам је до сада било нормално, а то је да постоји држава, њене институције, закони, једноставно више није одржив систем. Делује сваком сулудо и сумануто што пишем, али то је тако. Чак ни сами избори нису више прихватљив модел за један део грађанства, јер они сматрају да је револуција једини исправан модел доласка на власт. Није ово ни мало за смејање, нити за спрдњу, ово су озбиљни проблеми са којима се читав свет суочава. 
Бар код нас Срба је опште позната чињеница да су 1944. године у Београд ушли, а годину дана касније узели власт у целој Југославији, они који до уласка Црвене армије на простор окупиране Србије нису практично ни постојали. Када је краљ Петар обнародовао да се припадници Југословенске војске у отаџбини предају партизанима, они практично нису имали коме да се предају, јер партизана у Србији реално и није било у неком већем обиму. Но, 1945. године они су постали власт која је трајала пуних 45 година, а последице трпимо и данас. Тако да то што су неки минорни анархисти заузели факултете делује нам сада да је спрдња. Међутим, немојте се зачудити за коју годину да они изађу као победници и да њихове идеје постану владајуће, јер ни комунисти пре рата у Србији нису имали богзна какву подршку народа, па су нас после зајахали пуне четири и по деценије. 
Већ сада се по изјавама одређених студената у блокади може видети до које границе имамо поремећени начин гледања како држава функционише. Рецимо, пажљиво сам пратио излагање једне девојке која је упорно тврдила да је за њу пленум постао једини начин функционисања и да она не зна како ће функционисати када све ово престане. Дакле, њу не занима ниједна државна институција, не занимају је закони, њу занима само оно што неки пленум донесе као одлуку. Они ће и тражити убудуће да се свуда формирају пленуми који ће имати јачу снагу од извршне власти. У пракси то већ примењују по факултетима где су на улицу избацили професоре и не дају им да обављају делатност у смислу предавања, одржавања испита, научног рада. 
Такође, они не прихватају да много већи број студената не жели да учествује у ономе што они раде, већ да желе да пријављују и полажу испите. Међутим, одлука пленума за њих је амин. Никаква демократија и став већине ту не помаже. Са друге стране, дали су себи за право да нико не сме да падне годину, јер држава са тим не сме да се коцка, с обзиром на то да би морала читава генерација, што студената, што средњошколаца и основаца да буде оштећена. Дакле, држави се онемогућава да примени закон, односно ставља јој се пред нос то да је закон неважан и да је непримењив, те да је пленум одлучио да сви морају годину да прођу без учења. 
То су застрашујуће ствари, али то је наук за власт убудуће да мора да промени тактику и да приђе том делу друштва на скроз другачији начин. Мораће да уважи да један део друштва жели анархију, колико год да то сумануто звучи, али то јесте реалност са којом морамо да се суочимо. Што пре, то боље по Србију. 

*Народни посланик