Таковска битка

Много је какофоније, вике, тешких речи и парола у претходна два-три месеца, од када трају протести окарактерисани као “студентски”, у медијском простору Србије. Две очигледно подељене стране. На једном спектру грађански рат као да увелико траје. На другој страни - покушаји да до тог рата заправо не дође. Посао медија би требало да буде објективно и правовремено информисање грађана, али оно чему смо последњих месеци у појединим медијима сведочили све је, само не то. Емисија Таковска 10, емитована у уторак увече на Јавном сервису РТС, била је покушај да за исти сто седну професори и студенти различитих ставова. Истина, Јавни сервис је у овај формат ставио три особе које јасно подржавају блокаде факултета и на другу страну Милоша Павловића, студента који се противи блокадама факултета.

Декан ФДУ, други Милош Павловић, замерио је што декани факултета и студенти нису позивани да  у политичким емисијама кажу шта им смета у политичком животу, (као да су у питању представници опозиције, а не неко чије занимање није бављење политиком). Каже да је РТС изгубио поверење студената (јасно је да младе генерације уопште и не гледају телевизију већ се доминантно информишу на друштвеним и социјалним мрежама) и уједно открио да су професори са његовог факултета спремни да жртвују свој годишњи одмор, да би студенти изгурали своју причу. Исти студенти који држе факултет у блокади и подржавају блокаде других факултета, а уједно користе протесте као сценографију за своје вежбе и снимања – како рече цењени декан “они ових дана на улицама снимају ремек-дела”. Ипак, декан који ужива у “ремек-делима” својих студената признаје да, уколико би то било неопходно, операцију свог кука - који је понудио као метафору (“потребна је хируршка интервенција пре него што се крене на постоперативну рехабилитацију”) - ипак не би поверио неком студенту. У том случају важног захвата на сопственом телу, студенти би били неквалификовани. Чак ни непогрешиви и свевидећи пленум не би дошао у обзир. Чини се да су декану пленум и студенти квалификовани “само” да воде државу и одлучују ко кад и шта може и сме, ништа више од тога.

И док студенти ФДУ снимају ремек-дела, студенти Факултета политичких наука “вежбају” демократију. Тако бар тврди представница митске појаве зване “пленум” – студенткиња Ела Зековић. Истина, Ела је свој факултет већ завршила, сада је на мастер студијама, али то је не спречава да промовише значај “учења демократије” за младе људе. Као будућој асистенткињи ФПН, то јој је и посао. Ово је професор тог истог ФПН Милан Јовановић, свесрдно подржао без обзира што је у истој емисији рекао да ни блокаде ни плануми и нису баш најбоље средство за остварење студентских циљева и нагласио да би требало пронаћи неки други начин блокаде факултета, а да студент не блокирају сами себе (?!), и указао на нужност враћања одлучивања у законске норме односно студентске парламенте. Ипак, оно што је највећи утисак ове емисије јесту заправо ставови младог Милоша Павловића, најбољег студента Медицинског фаукултета. Дечка који је у овом “пролећу српске демократије”, на скупу који нису организовали студенти, изнео своје мишљење – другачије од својих колега који подржавају блокаде – и који је због тога претрпео салве увреда, клевета, па чак и претњи и то до те мере да није смео ни да се врати у студентски дом у ком живи. Нису се студенти са планима због тога узнемирили. Напротив, оградили су се од њега и рекли му: Батали вежбе, учење, предавања и рад са пацијентима. И поред тога, овај сјајни студент медицине апеловао је на смиривање страсти и дијалог. Нису хтели ни да чују за то саговорници у студију. Јасно су поручили да дијалога нема, јер га власт није раније омогућила. Ни једном речју се нису осврнули на разлог због чега нема разговора. Нису поменули климу у којој функционише скупштински живот, галама, непоштовање, тешке речи, поливање вином, упадање у институције, прекидање трибина и јавно жигосање свих који се противе блокадама. Дакле, представили су само оно што им одговара да испадну мудри, паметни и конструктивни и то до те мере да се њихови монолози из ове емисије шерују по друштвеним режама попут цитата Меше Селимовића. Истина, и када би дошло до дијалога, не зна се ни ко би био саговорник? Када су, како је навела представница пленима ФПН, конкретизовали захтеве и добили додатну тражену доклументацију – чиме је Влада у суштини испунила и онај у техничком смислу најзахтевнији услов студената - сада ће да приступе читању исте. Кажу, пленуми ће то да читају (?!), помоћи ће и професори, па ће да виде шта ће даље….лагано…неће да журе. Нема ни разлога, није као да су на прагу да изгубе годину студија или школе. Није као да је Београд блокиран и да се више не зна ни ко излази где и ко коју улицу и због чега блокира. Није као да то све уноси додатни немир, нервозу и нетрпељивост у друштво. Лагано ће они то…студенти су. Време ради за њих.

Нажалост, време не ради за остатак Србије, истраживања би рекла – већинске. За оне људе који би  када негде крену да ту и стигну у разумно време, за оне који би да раде, за студенте који би да студирају и за ону децу која би да иду у школу. За оне који се сада већ осећају као статисти у студенском филму у ком једни снимају филм, док други вежбају – да не кажем глуме. Питање је само ко су режисери? Верујемо да ће се као и у свакој од‌јавној шпици на крају и потписати.