Послушајмо студенте, нећемо се покајати

Искрено верујем да је заборав својеврсно убиство истине. У времену трајања, нажалост, сваког трена нешто нестаје из нашег сећања у празну бескорисност. То су заборављене истине изгубљене у времену, или у најбољем случају болна сећања закопана у ћутању. Дуготрајно животно искуство научило ме је да је најбољи антидот против заборава и следственог прекрајања истине од стране разних политичких аналитичара и злонамерника благовремено записивање текуће неуротрансмисије, на нивоу властитих синапси, с беспрекорним осећајем строгости и непристрасности.
Конкретно, шта ми, грађани Србије, не бисмо смели да заборавимо уколико желимо нормално друштво? Да ли захваљујући нашем знању и искуству, у времену дубоких друштвених превирања, сукоба и неверовања, можемо јасно да маркирамо узроке и последична стања у Србији? Како изаћи из текуће политичке странпутице и застрашујућих деоба на претећој граници физичког обрачуна неистомишљеника? Да ли је заборав решење? 
Вероватно ћемо се сви сложити да је непосредан повод за ексцесивно погоршање политичке ситуације у нашој Србији пад надстрешнице на згради Железничке станице у Новом Саду и трагично страдање грађана. Зато не смемо да заборавимо да је након завршетка реновирања Железничке станице у Новом Саду, у марту 2022. године, председник републике Александар Вучић, у присуству мађарског премијера Виктора Орбана изјавио: „Ја не могу да вам опишем колико сам поносан. Обновили смо после 60 година ову станицу”. Поновна реконструкција станичне зграде (?!) рађена је током 2023. и 2024. године и поново је свечано отворена 5. јула 2024. године у присуству министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Горана Весића, председнице Покрајинске владе Маје Гојковић, генералне директорке „Инфраструктуре железнице Србије” Јелене Танасковић, новосадског градоначелника Милана Ђурића и других гостију. 
Не смемо да заборавимо да су почетни/планирани трошкови реновирања станичне зграде износили 3,5 милиона евра, да би на крају износили чак 16 милиона евра, а укупни трошкови реновирања целе железничке станице 65 милиона евра. Поређења ради, железничка станица у Бечу-Алсергрудну „Франц Јозефс банхоф” с приближним бројем путника на дневном нивоу као у Новом Саду (8.000 насупрот 9.500), радикално је реновирана само за годину и осам месеци (од новембра 2021. до јула 2023. године). Урађено је 1.200 квадратних метара стаклених и 2.500 квадратних метара плафонских облога, скоро 5.000 квадратних метара пода поплочаног природним каменом, све платформе су подешене на висину од 55 цм, тоалети без баријера, 1.200 метара нове стазе, 1.350 метара тактилних информација за земљу, обновљен је сат стар 150 година итд. Укупни трошак за Аустријску савезну железницу (ОББ), од почетка до краја реновирања целе станице, стално је износио 54 милиона евра, ни цент више. Железничку станицу отворио је генерални директор ОББ са поруком: „Желимо да се наши путници осећају пријатно.” 
Не смемо да заборавимо да је и због кумулативног дејства траума дошло до моралне (студентске) револуције и сада је наше друштво поново на вододелници. Ту академску културу и етику просвећивања, саосећања, попут кошаве, унели су неукаљани животом, најискренији међу нама – студенти. Искључиво образована, самосвесна и солидарна младост, оличена у нашим средњошколцима и студентима, сасвим природно и очекивано жели друштво које не прашта безакоње, корупцију и не познаје месије. Наши ђаци и наследници, уз висок ниво самопоштовања и неприпадања другима, прихватају само две врсте ауторитета: знање и морал. Зато су они, с пуним правом, упутили надлежној ауторитарној власти четири конкретна захтева од чијег испуњења зависи будућност свих нас, поготово младих. Они јасно изражавају оправдану сумњу у сјај златног (градитељског) доба, владавину најгорих (какистократију) и „појаву натчовека који решава све проблеме” (Фридрих Вилхелм Ниче). Свима је данас јасно, посебно функционалној друштвеној елити, да се у последње време драстично проширио јаз између онога што политичари говоре и онога што се дешава у стварности. 
Захтеви младих су сасвим јасни и хируршки прецизни, ма колико су актуелна власт и прорежимски медији то негирали – траже комплетну истину (документацију) о паду надстрешнице и конкретну одговорност свих надлежних. Колеге са Грађевинског факултета Универзитета у Београду су још 19. децембра 2024. године недвосмислено тврдиле да стручна документација није комплетна (коме веровати ако не њима). Нпр. недостаје пројектна документација, коју чине идејно решење, пројекат за грађевинску дозволу и извођење, као и пројекат изведеног објекта, градилишна документација итд. Из овог проблема логично проистиче и други закључак – нису сви одговорни обухваћени истрагом. Притом посебно истичем да су евидентне коруптивне радње потпуно ван видокруга истражног поступка. Овај став поткрепљује извештај Грађевинског факултета од 24. јануара: „Није доступна сагласност инвеститора и финансијера на избор свих подизвођача. Према уговору између финансијера, инвеститора и извођача, избор свих подизвођача мора бити извршен путем јавног позива, транспарентно и уз обезбеђивање компетитивности. Није доступна документација на основу које је могуће утврдити на који начин су бирани подизвођачи, тј. није доступна документација из јавних позива за избор подизвођача.” Остаје нејасно, бар мени, зашто су уговори с кинеским извођачима сврстани у службену тајну. 
Сигурно је да су незнање, некомпетентност, површност, јавашлук, бахатост... узели „данак у крви”, али те ненормалности су омогућене/трасиране од стране актуелне власти и институција. Ко је те „стручне” људе бирао и контролисао, налагао брзину извођења радова, давао им огромне паре без тендера, дозволио да се железничка станица свечано отвори и користи без стручног и законског покрића? У тим радњама крију се главни кривци за трагедију и зато треба „покуцати на њихова врата”. Зато, шире гледано, „надстрешница” је постала парадигма нашег свакодневног живота, и то студенти добро знају и зато су тако упорни. 
Корупција (поткупљивање, подмићивање, поквареност, кривотворење) је „рак рана” српског друштва већ деценијама. Пишући маја 2011. године за „Политику” о корупцији у здравственом систему Србије, истакао сам: „Корупција није болест, она је симптом (знак, обележје) једног неуређеног и болесног друштва.” И данас забрињава податак да се Србија по индексу корупције, на листи од 180 земаља, налази на неславном 104. месту. Додатно забрињава податак да смо 2019. године били на 87. месту. Фискални савет Србије је више пута јавно упозоравао да је корупција у нашој земљи „тешка милијарде евра”. 
Не смемо да заборавимо да је 2012. године Српска напредна странка дошла и учврстила се на власти, пре свега, „најжешћом борбом против корупције” персонификоване у лику (успешног) привредника Мирослава Мишковића. Та „најжешћа борба”, пред Међународним арбитражним трибуналом у Вашингтону, коштала је Србију (читај: грађане) 32,7 милиона евра. У уређеним и демократским друштвима и за много мање изгубљеног новца одговорни политичари својевољно силазе с власти. 
Властодршци (политичари по професији) сада позивају на дијалог и сарадљивост у циљу анестезирања средњошколаца, студената, наставника и професора, па и целог друштва. Реч је о лукавом облику манипулативне замене теза, као и замагљивању правих узрока наших проблема у циљу нормализовања ненормалног и некажњавања одговорних. Зато се и поставља логично питање: О чему дискутовати кад оправдани и разумни захтеви студената нису испуњени? Наравно, на младима је да се слободно опредељују којим путем ће ићи, бирајући своју путању и будућност према сопственој савести и уверењима које гаје. Моје је да их подржим, вероватно непотребно, јер је све на њиховој страни, поготово истина, храброст и време. Наш велики Петар Петровић Његош је истинито зборио: „Ко ће воду зауставити низбрдо.”

*Редовни професор Медицинског факултета у Београду, у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа