У механу свраћао и Јован Дучић

Бијељина – Доњи, Горњи и Средњи Драгаљевац су насеобине удаљене двадесетак минута аутомобилом од Бијељине. Тамо на обронцима Мајевице. На размеђи питомине шест подмајевичких села. У Горњем Драгаљевцу данас је пет стотина душа. Међу њима мало мање од половине су ученици и студенти.

Село се први пут помиње из времена краља Драгутина који је, кажу књиге, али и приче које су се преносиле са колена на колено, подигао цркву брвнару.

– Четири пута ницала је црква на истом темељу. Ту цркву брвнару, истесану још у четрнаестом веку, срушили су Турци, да би потом сељани подигли нову – јапијару, како се и Горњем Драгаљвцу звала дрвена грађа... Јапијара се, мало потом, руши да би, на истим темељима половином деветнаестог века, била подигнута манастирска црква Светих апостола Петра и Павла. Изградња је окончана 1908. године, прича свештеник Лазар Стјепановић.

Прошлим временима, у Горњем Драгаљевцу, опирала се и механа какве није било надалеко. Подигнута уз манастирски конак. Била је одмориште, место договора, добре капљице, али и коначиште за намернике и њихове уморне коње. Веле да је механу, уз дозволу манастирске управе, подигао извесни Ђоко Мићић крајем тридесетих година деветнаестог века.

– Међу бројним гостима који су походили Горњи Драгаљевац и механу, у њој заноћили и коначили, био је и песник Јован Дучић. Прича се да је писао о манастирском здању и великом народном, госпојинском збору код цркве. Писао је и о дечацима који су, одоздо са манастирског извора, вучијама доносили воду и продавали је, на чаше, жедним верницима, наставља свештеник Стјепановић.

Уз манастирску цркву су и рушевине школске зграде, која је, како пише у школском летопису, саграђена још 1853. године.

– Због става Партије и оних који су били на власти после Другог светског рата, школа није смела бити поред православне богомоље. Зато је данашња километрима далеко од наше цркве. Али и са тим и без тога верника је сваке године, све више, каже свештеник.

Уз сваку од кућа сељана ископан је бунар. Јер вода је под Мајевицом била и остала највећи проблем.

– Ни краљеви, ни комунисти ни ови што су дошли после њих, нико нам није решио проблем водоснабдевања. Због тога су наши стари читава богатства давали за добар бунар. Моји преци су две године копали бунар дубок више од педесет метара. Озидан је циглом бунарицом коју је дед, шинском коњском запрегом довозио чак из Брчког...И данас користимо воду из тог бунара, каже Радивоје Пантић.