„Палата Атина” – од кафане до посластичарнице и натраг

Када је 1898. године Ђорђо Вучо, Београђанин цинцарског порекла, купио кафану „Код два тигра”, која је ко зна откад красила Теразијски плато, одмах јој је променио назив и изнад врата накачио фирму „Атина” да га подсећа на корене. Четири године касније порушио је то старо неугледно здање и на његовом месту изградио ново, које је по кафани, а са смишљеним претеривањем, назвaо – „Палата Атина”.

Након Великог рата, од 1918. до 1922. године, у први комшилук, у кућу Крсмановића, уселио се двор због уређења Старог здања намењеног за мираз престолонаследнику Александру за венчање с румунском принцезом Маријом Хоенцолерн, а кир Вучо кафани је променио намену, па је на њеном месту осванула посластичарница, неколико деценија једина која је могла да се носи с мајсторима тог уметничког заната хотела „Москва”, који су слатким умећем освојили многе Београђане, а код њих је често залазио и наш нобеловац Иво Андрић који је живео у Добрињској улици, изнад Дворске баште (данашњег Пионирског парка).

После Другог светског, а ко зна ког нашег рата, национализације и осталог што уз њу иде, у Стари двор се уселио Президијум ФНРЈ, а у кућу Крсмановића Протокол савезних органа. „Атина” је одузета фамилији Вучо по устаљеној рецептури и уз образложење у којем је споменута „сарадња с ненародним режимом”. Али посластичарница је наставила са радом, док је кафана отпловила у заборав...

Иако је била најслађа „слатка кућа” у Србији, ако не и у Југославији, уз колаче, бозу и лимунаду, жито са шлагом или алву са суџуком, по навици иза пулта увек је скривано и неколико флаша жестоког пића за пробране госте. Временом, колача је бивало све мање, а у понуди бивше посластичарнице појавио се лесковачки роштиљ. Таква промена је највероватније изнуђена због потреба чиновништва протокола, као и Агитпропа, који се утаборио са оне стране улице, у Игумановљевој палати, и то пре њене национализације средином педесетих година прошлог века, када је са постамента на врху палате нестала ктиторска композиција Симе Андрејевића с једним ђаком и двоје сирочади, а на истом месту осванула прва српска покретна светлећа реклама загребачке фирме „Хромос”.

Углед „Атине” је порастао, а приход скочио са затварањем кафане „Колосеум” у комшилуку, која се налазила стотинак корака уз Улицу краља Милана, када су посетиоци истоименог биоскопа, који је доцније покрштен у „Црвену звезду”, у тој негдашњој посластичарници почели из грла да спирају прашину трошне биоскопске сале и гареж наталожен све већим саобраћајним гужвама – кратким пићима.

„Палата Атина” је бесповратно оскрнављена изградњом пролаза који је Теразије повезао са Балканском улицом, а старо здање докићено чудним бетонским гредама, уздуж и попреко.

Доцније се појавила опасна конкуренција, а реч је о Клубу „Вук Караџић”, који је освануо иза ајнфорта, који је водио у двориште Задужбине Вука Караџића, у којој је управниковао прослављени кафеџија Вук Караџић. Надмашили су „Атину”, али таква концентрација Караџића под истим кровом није могла дуже да потраје, па је Београд преко ноћи остао и без те именске заврзламе, и без важне културно-историјске знаменитости.