Докле дођосмо?

Сада је више него очигледно да опозиционе политичке странке или стоје из сенке иза тзв. студентских протеста, или у најмању руку имају намеру да га преузму, а то ће учинити преко њихових активиста унутар измишљених студентских пленума. Но, тај процес приличнo отежано иде, јер огроман број студената који су у блокади не жели да прихвати опозиционе лидере као њихове предводнике. 
Као неко ко је део актуелне власти, свакако би требало да се обрадујем када је у питању овакав сценарио, али не радујем се. Такав сценарио нас води у још једну поделу, додуше на микро нивоу, али опет је подела. Србији је потребно уједињење, а не поделе. Отуда, стални позиви од стране власти за дијалогом, који се сваки час упућују, морају тек сада да буду још учесталији. Власт је направила огромну грешку према младој генерацији, па и генерацији средње доби, јер није на време схватила да је данашњи вид демократије достигао свој зенит и да се упорно, не само код нас већ на нивоу човечанства, захтева промена система. Супер је што си победник на изборима, али морамо да прихватимо и чињеницу да гро становништва не види више изборе као једини вид избора власти. Да се разумемо, лично сам апсолутни присталица да су избори ти који бирају власт, али не могу да затварам очи пред очигледном чињеницом да народ свуда у свету све више презире изборе као начин да се изабере ко ће руководити државом. Нема поверење у изборне системе. 
То је тема коју једноставно морамо да отворимо и да видимо шта је потребно да се учини како би избори заиста стекли ореол процеса који је светиња у смислу да када се окончају, заиста ћемо добити власт која је истински легитимисана од стране народа. Морамо да видимо како да бирократију упростимо, јер добар део грађана, посебно младих, једноставно не верује институцијама. Све се више верује да су закони писани управо да би се институције, али и владајућа гарнитура, сакриле иза истих и да ништа не учине да народу реше акутне проблеме. Отуда, власт мора да прилично оболеле од власти кадрове што пре смени, да укаже шансу млађем свету који брже размишља, који схвата промене у размишљању нових генерација и њихов однос према држави. Не сме се бежати од одговорности и директног разговора са обичним људима, већ напротив, мора да се иде у народ и да се трпе и најгоре увреде, али да се проблеми решавају. 
Није довољно да надмудриш противника, у овом случају да власт надмудри нашу, свакако никакву и јалову опозицију, већ поред тога мора да се направи систем који ће разговарати и решавати проблеме оних који су жестоко неопредељени, а из одређених разлога апсолутно незадовољни постојећим стањем и системом. 
Време је да се стави прст на чело и да се запитамо како је могуће да су неки пленуми које никад нико видео није, нити је видео њихове представнике, добили тако широк простор код младих да се они данас заклињу у одлуке пленума, док званичним институцијама ништа не верују. 
Морамо да се запитамо – докле смо то дошли и зашто је то тако? Где је грешка у нама и како то да исправимо? Колико год се власт упињала да покаже сопствене резултате, а они свакако нису мали, могло би се рећи у одређеним сегментима да су импресивни, негде нека фалинка постоји. Можда млади људи сматрају да немају довољно слободе, да њихово мишљење не могу баш свуда да испоље, да можда могу много боље да ураде нешто за отаџбину у односу на бројне бахате кадрове владајуће странке. Зато са њима мора да се разговара и зато се не смемо радовати што су се међусобно посвађали са опозицијом на овим протестима. Морамо много више да се чујемо, да не бисмо уништили земљу. Када власт и каже, а немам дилему да је то истина, како је спољни фактор добрано умешан у тренутни хаос у нашој земљи, морамо искрени да будемо и да кажемо да тај спољни фактор свакако не би пронашао погодно тло да негде не тиња неко незадовољство. То незадовољство власт хитно мора да детектује и да крене да га решава. 
Све за нашу отаџбину Србију и за очување преко потребног мира.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа